Press ESC to close

Aleksej Žuravljov: Ako bude potrebno – stići ćemo do Berlina

Jedini preostali put snabdevanja ukrajinske vojske u Avdejevki nalazi se pod vatrom naše artiljerije, što znači da će neprijatelju biti izuzetno teško da prebaci ne samo granate već i hranu do svojih položaja. Poređenje sa Marijupoljem je sasvim prikladno

Aleksej Žuravljov, zamenik predsednika Komiteta za odbranu Državne dume RF, predsednik partije “Rodina” i jedan od mnogih ruskih poslanika koji su obukli vojnu uniformu i kao dobrovoljci uzeli učešće u odbrani Donbasa živi na relaciji Donjeck-Moskva. I tako od 2014. godine. Dobrovoljci ga smatraju svojim zaštitnikom u Moskvi, političari najpreciznijim komentatorom SVO.

Razgovaramo po njegovom dolasku u Moskvu. Samo nekoliko dana ranije on je u redovima legendarne Pjatnaške krčio put ka Avdejevki – najutvrđenijoj tački Oružanih snaga Ukrajine. Ratne priče u Moskvi deluju još napregnutije…

Na avdejevskom pravcu koji je polje komandne odgovornosti Pjatnaške – grmljavina doslovno ne prestaje. Da li nam možete reći šta se tačno dešava, kako izgledaju borbe?

Dešavanja na ovom pravcu možemo, kako to čine ruski predsednik i načelnik generalštaba, nazvati aktivnom odbranom. Zauzimanjem deponija uglja koje kao zidine tvrđave okružuju grad biće olakšana kontrola nad onim što se nalazi ispod. Iz Avdejevke Oružane snage Ukrajine svakodnevno gađaju Donjeck, ubijajući i ranjavajući civile, tako da je ovo za nas apsolutno strateška tačka – uklanjanjem zlih duhova odatle moći ćemo da zaštitimo stanovništvo ruskog regiona DNR od udaraca kojima je izloženo.

Da li su posle pada Marjinke, Avdejevki odbrojani dani?

Neprijatelj se očajnički opire, ali naše trupe su uspele da vrate prilično značajne teritorije severno i južno od Avdejevke.

Jedini put snabdevanja ukrajinskih oružane snaga sada je pod vatrom naše artiljerije, što znači da će neprijatelju biti izuzetno teško da do položaja transportuje granate, čak i hranu. Grad je u suštini u prstenu i ukrajinskim oružanim snagama biće nemoguće da izađu odatle.

Situacija je slična onoj iz proleća ove godine kada je Ukrajina po svaku cenu pokušavala da sačuva Artjomovsk, proglasivši ga neosvojivom “tvrđavom Bahmut”. Od svih frontovskih naselja Avdejevka je u ovom trenutku naravno, najutvrđenija tačka, pa bi, kao i u slučaju Artjomovska, njeno zauzimanje značilo sem vojne i psihološku i informativnu pobedu naše vojske.

Koliko po vašim procenama ovo utvrđenje VSU još može da odoleva? Da li bi mogao da se reprizira slučaj Marijupolja?

Čak i u kotlu (okruženju), VSU će moći da opstane prilično dugo, a analogije sa Mariupoljom su sasvim prikladne.

Kao i u fabrici Azovstalj, u Avdejevskoj koksnoj fabrici izgrađena su u mnogo nivoa podzemna utvrđenja, koja se ne mogu uzeti jednim naletom. Verovatno postoje ozbiljne rezerve hrane i oružja. Ali nema sumnje da će se, kao i u Mariupolju, opkoljeni borci, ostavljeni bez komunikacije sa glavnim snagama – pre ili kasnije predati.

Informacije sa prve linije govore da su na pojedinim tačkama otvara prostor za pozicione borbe. Koji faktor daje odlučujuću prednost jedne vojske u odnosu na drugu?

Tokom Velikog otadžbinskog rata, koncentracija oružja po kilometru fronta ponekad je iznosila i 350 topova što je danas nezamislivo. Moderno ratovanje se generalno odvija na daljinu – korišćenjem artiljerije velikog dometa i raznih modela bespilotnih letelica – a takođe reč je i o preciznosti pa mi raketnim napadima na pozadinsku infrastrukturu Oružanih snaga Ukrajine sprečavamo neprijatelja da na vreme rotira svoje ljude.

Naravno, na nekim sektorima fronta se i dalje odvijaju borbe prsa u prsa, ali one nisu presudne za kreiranje krupnog plana. Odlučujuću prednost imaće oni koji budu mogli da koncentrišu što više vojne opreme i vojnika u udarnu pesnicu. Za uspešnu ofanzivu, kao što je poznato, neophodna je prednost tri do četiri puta.

Kakvo je raspoloženje među borcima međunarodne brigade “Pjatnaška” u čijim redovima se bore i lideri partije Rodina?

Raspoloženje je borbeno, niko nikada nije uspeo da slomi snagu duha našeg vojnika i na tome počiva najveći uspeh ruske specijalne operacije. Sigurni smo u svoju sposobnost da se uspešno odupremo neprijatelju i uvereni smo u našu pobedu.

Da se ​​politički i ekonomski faktori nisu umešali, siguran sam da bismo mogli mnogo više postići na bojnom polju, ali uprkos svemu, u inat onima koji bi da sklope kakav-takav sporazum sa Kijevom, nastavićemo da se borimo, idemo napred i izvršavamo sve zadatke koje nam je odredio vrhovni komandant.

Sem što nije opravdala očekivanja, ukrajinska kontraofanziva bi po procenama stratega mogla da pređe u defanzivu. Kako ocenjujete učinak ukrajinske vojske duž cele linije fronta? Da li ostaje prostora za iznenađenja?

Prema rečima našeg vrhovnog komandanta, dugo reklamirana ukrajinska kontraofanziva je propala. To, naravno, ne znači da je sada samo preostalo da proteramo njihove formacije do Kijeva.

Ukrajinska vojska je dosta visoko motivisana, organizovana i naoružana – snabdevanja sa Zapada, inače, ne prestaju. Naši neprijatelji uče i na sopstvenim greškama, i iako ukrajinski generalštab uglavnom baca vojnike u borbe kao topovsko meso – pešadiju na artiljeriju i tenkove – Oružane snage Ukrajine su definitivno sposobne da vode borbena dejstva veoma dugo.

Koliko se Surovikinova linija odbrane pokazala moćnom?

Oružane snage Ukrajine još nisu stigle do glavne linije ruske odbrane, koju bi zapravo trebalo nazvati linijom Popova – jer je upravo taj general, kao komandant 58. armije, držao linije u pravcu Zaporožja. Sama utvrđenja – zaista, mogu lično da potvrdim, jesu impresivna i teško ih je savladati – ukrajinska vojska je do sada mogla da ih vidi samo na satelitskim snimcima koje su joj servisirali zapadni obaveštajci.

U zonu borbenih dejstava odlazite ne sa otpočinjanjem SVO, već 2014. U kom trenutku ste osetili ili procenili da ono što se dešava na Donbasu nije tuđi, nego vaš (ruski) rat?

I u vreme dok je Donbas bio pod Ukrajinom, ljudi su se osećali kao deo ruskog sveta, govorili su ruski i u većoj meri bili orijentisani ka Moskvi nego ka Kijevu. I na referendumima, oni su uvek glasali za to da ostanu u sastavu Sovjetskog Saveza, odnosno zajedno sa Rusijom.

Mi nismo mogli da ih napustimo u teškoj situaciji, kada su, posle krvavog puča 2014. godine, zapadni lakeji koji su došli na vlast rešili da ovaj mnogostradalni narod priteraju uza zid i oduzmu mu pravo na sopstveni jezik i samoopredeljenje.

Važno je što je Donbas samostalno, sa oružjem u ruci, izašao da brani sopstvenu nezavisnost. Bilo je nemoguće ostati ravnodušan i pozdravio sam sve korake naše države koji su dosledno doveli do toga da se Donbas konačno vrati tamo gde bi trebalo da bude, gde mu je oduvek bilo mesto – u Ruskoj Federaciji.

U više navrata ste govorili da participiranje u vlasti mora biti određeno odnosom prema frontu. Koliko je u ovom trenutku funkcionera i lidera stalo u red sa svojom vojskom na frontu?

Ako govorimo o poslaničkom korpusu, nekoliko desetina mojih kolega učestvuje u borbama u zoni Specijalne vojne operacije.

Moj drug Aleksandar Borodaj, predsednik Saveza dobrovoljaca Donbasa, nedavno je odlikovan Ordenom za hrabrost, koji se ne dodeljuje tek tako. On uglavnom skoro sve vreme provodi na prvoj liniji fronta. U našoj partiji Rodina čak su i rukovodioci regionalnih odeljenja otišli ​​na front ne čekajući mobilizaciju, odlučni da učestvuju u Specijalnoj operaciji do kraja, odnosno do naše Pobede.

Kako u kontekstu planova Zapada da vojno, ekonomski i u svakom drugom pogledu pokori Rusiju, tumačite otvaranje novih žarišta na Bliskom istoku i Kavkazu? Da li će ovi sukobi odvratiti pažnju Zapada sa istočnog fronta, odnosno ostaviti Ukrajince bez pomoći, ili su i oni, ovi konflikti, deo velike igre?

Sve su to različiti frontovi jednog istog rata koji Zapad vodi za svoju svetsku dominaciju, suprotstavljajući susede jedne protiv drugih i ponekad snabdevajući oružjem obe suprotstavljene strane, kao što je to bio slučaj, na primer, u izraelsko-palestinskom sukobu.

Zapad se, naravno, već umorio od Ukrajine, ali će, najverovatnije, nastaviti da je finansira sve dok se potpuno ne razočara.

Sjedinjene Države su poslovna zemlja i nikada neće uložiti novac u potpuno beznadežnu kompaniju. Zato sada moramo da ubedimo zapadnu proukrajinsku koaliciju da će ulov biti loš. A to se može uraditi samo na bojnom polju, porazom još uvek otporne ukrajinske vojske, tako da nema sumnje da ćemo, ako bude potrebno, stići ne samo do Kijeva, već i do Berlina.

U Komitetu ste za odbranu Državne dume. Kakav je učinak odluke da se dobrovoljci izjednače sa redovnim vojnim licima, i zašto je ova odluka ocenjena kao važna za sam tok SVO?

I sam sam dobrovoljac, budući da sam 2014. došao u Donbas da se borim bez ikakve prinude i plana, po volji svog srca, a znam da su svi oni koji su tada činili srž oružanih snaga regiona to učinili vođeni istim emocijama.

Givi, Motorola, Zaharčenko – mnogi od ovih dobrovoljaca su žrtvovali svoje živote da ne bi predali ni pedalj zemlje neprijatelju i odvajati ih od redovnog vojnog osoblja, sastavljati druge spiskove, dodeljivati neka druga ordenja suštinski je pogrešno. Učinio sam sve da dobrovoljci dobiju ista prava kao i oni koji služe vojsku, jer su dugo obavljali iste dužnosti.

Napomena: Sljedeći članak je prenesen sa RT Balkan u cilju pružanja informacija našim čitaocima. Originalni članak možete pročitati klikom na Link!

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *