Al-Grabi Dzamel: Islam kao faktor bezbjednosti u savremenom svijetu

Glava posvećena starim vezama između Alžira i Dagestana
S radošću ću započeti svoje izlaganje pričom o dugim i istorijskim vezama između Dagestana i Alžira.

Istorijski susret između dvojice velikih lidera, heroja Dagestana Imama Šamila i alžirskog vladara Abd al-Kadira:
Prvi slučaj dogodio se kada je Imam Šamil iz svog izgnanstva u Rusiji 1860. godine poslao pismo vladaru Abd al-Kadiru. U pismu mu se obratio toplim i prijateljskim rečima, nazivajući ga istinskim i pravednim prijateljem. U njemu je izrazio svoje divljenje njegovim postignućima, inspirisanim duhom islama i ljubavlju prema miru, posebno njegovom ulogom u suzbijanju međureligijskog sukoba koji je zamalo uništio hiljade hrišćana u Siriji i Libanu (ovaj događaj je dobro poznat i zabeležen u istoriji za one koji žele da ga prouče).
Vladar Abd al-Kadir odgovorio je Imamu Šamilu na njegovo pismo, izrazivši duboko poštovanje i iskrene osećaje, objasnivši razloge svojih postupaka i poželevši mu da mu ruski car dozvoli da obavi hadž na svetu zemlju.
Drugi susret dogodio se 1869. godine, kada su se sreli kod kediva Ismaila. To je bio istorijski događaj gde su se srela dva lidera i heroja koji su se borili za svoje zemlje: Imam Šamil iz Dagestana i vladar Abd al-Kadir iz Alžira. Četiri godine nakon tog susreta, vladar Abd al-Kadir je preminuo i sahranjen je u Damasku, a kasnije su njegovi posmrtni ostaci preneti u Alžir nakon sticanja nezavisnosti. Imam Šamil je preminuo dve godine posle ovog susreta u Medini i sahranjen je na groblju Al-Bakija.

Na kraju, završiću rečima francuskog maršala Žana Sulta, jednog od šestorice koji su dobili zvanje vrhovnog komandanta Francuske:
„Danas u svetu postoje samo tri čoveka dostojna zvanja velikih, i svi su muslimani: Muhamed Ali-Paša, Imam Šamil iz Dagestana i vladar Abd al-Kadir.“
Hvala Allahu, Gospodaru svetova, i neka najbolji kraj pripadne onima koji se boje Boga. Mir i blagoslov neka su na onoga koji je poslat kao milost svetovima, njegovoj braći prorocima i poslanicima, njegovoj porodici i svim njegovim ashabima.

Pre nego što započnem, dozvolite mi da izrazim iskrenu zahvalnost Ruskoj Federaciji, zatim Republici Dagestan, Omladinskom udruženju i svim organizatorima ovog foruma na ovom plemenitom pozivu i toplom, gostoprimljivom dočeku. Ne mogu da ne zahvalim i uvaženim profesorima, svakom po imenu i zaslugama, kao i prisutnim studentima i svim okupljenima. Neka vas Allah sačuva i zaštiti.

Ovo je kratak uvod kako bih govorio o Islamu, njegovim učenjacima i njihovoj ulozi u uspostavljanju mira na zemlji.

Islam – milost svetovima
Islam je došao kao milost svetovima. Uzvišeni Allah je stvorio čoveka u najlepšem obliku, darovao mu razum, ukazao mu čast i slobodu, usmerio ga na istinu, pokazao put dobrote i zadužio ga da naseljava zemlju i uspostavlja pravdu među ljudima – kako na nivou pojedinaca, tako i na nivou društava i naroda.

Jedan od aspekata milosti Islama je to što je Allah ljudima slao proroke da ih uče istini, upućuju ka dobru i vode putem pravednosti. Poslednji među njima bio je nepismeni prorok, Muhamed ibn Abdullah (mir i blagoslov Allaha neka su na njega), koji je svoju zajednicu vaspitao na temeljima dobrote, pravednosti, milosti, časti i uspeha. On im je čitao Božije ajete, čistio ih i podučavao Kur'anu i mudrosti, iako su pre toga bili u očitom zabludu (sura „Džuma“, 2. ajet).

Prorok (mir i blagoslov Allaha neka su na njega) ostavio je svojoj zajednici dva izvora koji ih štite od zabluda: to su Svečani Kur'an i Sunet. U njima su sadržana objašnjenja i upute koje mogu doneti lek ljudima. Ako se nad njima razmišlja sa razumevanjem i primenjuju se mudro, to vodi ka širenju sigurnosti, mira i pravde među ljudima.

Međutim, deo ljudi je okrenuo leđa ovoj poruci, pokazavši neverstvo, dok je drugi deo zalutao zbog grešaka u razumevanju ili pogrešne primene ovih uputstava u praksi.

Kao rezultat toga, nevernici prave podle planove protiv Islama, a neki vernici greše u tumačenju, što dovodi do neslaganja koja ponekad prerastaju u neprijateljstva, pa čak i u oružane sukobe. To je jedan od najvećih problema, jer su neprijatelji Islama uspeli da mu pripišu brojne optužbe i negativne karakteristike, kao što su terorizam i zaostalost.
Očigledni dokazi potvrđuju da su učenjaci naslednici proroka u svojoj obavezi da razjašnjavaju veru, upućuju ljude na istinu i govore istinu sa mudrošću i dobrim savetima. Oni su pozvani da budu zaštitnici dobročinstva i pravde, da se ne plaše nikoga osim Allaha i da budu svedoci pred zajednicom. Učenjaci su autoriteti u slučaju neslaganja, kao što je rečeno u Kur'anu:
„Kada do njih dođe vest o bezbednosti (pobedi) ili opasnosti (porazu), oni je šire. Da su se oni s tim obratili Poslaniku i vođama (muslimana), tada bi to razumeli oni koji mogu proveriti od njih (lidera muslimana). Da nije blagodati Allahove i milosti Njegove prema vama, zaista biste sledili šejtana, osim nekolicina.“ (sura „Žene“, 83. ajet).

Danas se učenjaci suočavaju sa brojnim pokušajima da se izvrnu osnove Islama i njegova načela, vodeći ga u krajnosti — bilo preteranost ili zapostavljanje. Upravo iz tog razloga, učenjaci su se složili da izrade sveobuhvatan dokument, zasnovan na nepokolebivim temeljima vere i aktuelnim pitanjima savremenosti u kojima postoje razlike u mišljenjima. Taj dokument bi trebalo da postane zajednički smer, na koji bi se mogli osloniti radi ujedinjenja napora umme, usmeravanja srca i umova ka ispunjenju obaveza naseljavanja zemlje i svedočenja drugim narodima.

Ovaj dokument bi pomogao u očuvanju energije i napora umme, kako se ne bi rasipali u praznim raspravama, nalik vetru koji ih razbacuje uzalud.

Islam kao religija prirodne čovekove prirode
Islam, religija utemeljena na prirodnoj čovekovoj prirodi, proširio se gotovo širom sveta — od Kine do Indije, od Azije do Kavkaza, od Evrope do Afrike, kao i do Severne i Južne Amerike.

Prvo: Suština Islama i njegovo razumevanje
Islam – religija svih proroka
Islam je vera svih proroka, a u svojoj konačnoj formi, objavljenoj proroku Muhamedu (mir i blagoslov Allaha neka su na njega), predstavlja poruku svim ljudima, u svim mestima i vremenima. Uzvišeni Allah kaže:
„Mi smo te poslali svim ljudima kao vesnika radosnih vesti i opomenu.“ (Saba, 28).
I takođe:
„Uzvišen je Onaj Koji je svom robu objavio Razlikovanje kako bi on bio opomena svetovima.“ (Furkan, 1).
Svi ljudi su ravnopravni u ovom obraćanju; niko nema prednost nad drugima. Ovo je poruka koja ne poznaje prinudu, zasnovana je na poštovanju razuma i slobode izbora.

Osnove Islamskog verovanja
Osnove vere u Islamu su jasne i formulisane u Kur'anu i Sunetu. Međutim, kroz istoriju su pogrešna tumačenja unela zabunu i podelu u zajednici. Jedino ispravno rešenje ove problematike jeste vraćanje izvorima, odnosno Kur'anu i Sunetu.

Islam kao sveobuhvatna vera
Islam obuhvata sve aspekte čovekovog života: veru, bogosluženje, moral, međusobne odnose, politiku, društvena i ekonomska pitanja i mnogo više. Uzvišeni Allah kaže:
„Mi smo ti objavili Knjigu kao objašnjenje za sve, kao uputstvo, milost i radosnu vest muslimanima.“ (Pčele, 89).
Islam je vera koja je u skladu sa čovekovom prirodom kao namesnika Allaha na Zemlji. On mu otkriva suštinu postojanja, usmerava ga ka dobru, podstiče na duhovno pročišćenje i uređuje odnose sa Gospodarom, porodicom, društvom, prirodom i čovečanstvom u celini.

Kur'an – temelj Islama
Kur'an je osnovni izvor Islama. On je sačuvan u svom originalnom jeziku i rečima koje je Uzvišeni Allah objavio proroku Muhamedu (mir i blagoslov Allaha neka su na njega). Njegova predaja iz generacije u generaciju, i u pamćenju i u pisanoj formi, biće očuvana do Sudnjeg dana.

Sunet – drugo po važnosti otkrovenje
Posle Kur'ana, Sunet proroka (mir i blagoslov Allaha neka su na njega) ima značaj kao objašnjenje Kur'ana i kao izvor za uspostavljanje određenih propisa.

Tumačenje tekstova Kur'ana i Suneta
Neki tekstovi Kur'ana i Suneta imaju jasno značenje koje ostaje nepromenjeno tokom vremena, poput jedinstva Allaha i obaveznosti molitve. Drugi tekstovi mogu imati više značenja i dopuštaju različita tumačenja, pod uslovom da se primenjuju ispravne metode tumačenja, zasnovane na pravilima arapskog jezika, razlozima objave i kontekstu. Ne treba menjati ono što je nepromenjivo, niti nametati ono što se menja. Važno je uzeti u obzir ciljeve i posledice, naročito pet osnovnih ciljeva Islama: očuvanje vere, života, razuma, potomstva i imovine, izbegavajući tumačenja koja nisu u skladu sa rečima i njihovom strukturom.

Poredak radi blagostanja ljudi
Religija je ustanovljena radi dobrobiti ljudi, kako u ovom svetu tako i u večnosti. Svi njeni propisi usmereni su na uklanjanje poteškoća i olakšavanje života na individualnom i društvenom nivou. Takođe, neophodno je uzeti u obzir savremene realnosti, prioritete i balans interesa prilikom primene propisa, kako bi se sprečilo zlo i podstaklo dobro.

Primena verskih propisa u praksi
Svi propisani verski nalozi, potvrđeni dokazima, treba da se sprovode u praksi kako na individualnom tako i na društvenom nivou. Oni su dati radi ispravljanja života, ali okolnosti ponekad onemogućavaju ili čine njihovu primenu neprimerenom. U takvim slučajevima uzimaju se u obzir razlozi i posledice. Ovi propisi mogu biti odloženi, privremeno obustavljeni ili postepeno uvedeni, ali njihova valjanost ostaje na snazi sve dok prepreke ne budu uklonjene. Automatska primena bez razmatranja njihovog efekta može dovesti do štete, iako su propisi dati radi dobrobiti ljudi.
Čovek u Islamu — prava i obaveze
Namenik na zemlji
Čovek je odabran od strane Allaha kao Njegov namesnik na zemlji:
„Ja ću na zemlji postaviti namesnika.“ (El-Bekare, 30).
Povereno mu je da naseljava zemlju i razvija je u skladu sa Allahovim propisima u veri i delima:
„On vas je stvorio iz zemlje i dao vam da na njoj živite.“ (Hud, 61).
Naseljavanje zemlje zahteva rad koji koristi prirodne resurse koje je Allah podario čoveku, što je moguće samo kroz znanje zakona koje je On uspostavio. Ovo je obaveza svakog pojedinca uopšte i muslimanskog ummeta posebno, jer je izgradnja civilizacije na zemlji važan deo vere.

Razvoj bez nanošenja štete
Čovek je obavezan da razvija zemlju na najbolji način, ne nanoseći štetu ljudima, životinjama ili prirodi, i da čuva bezbednost društva i njegovih resursa. Uzvišeni Allah kaže:
„I ne činite nered na zemlji nakon što je na njoj uspostavljen red. To je bolje za vas, ako verujete.“ (El-A'raf, 85).
Čovekovo iskušenje leži u tome da njegova dela budu izvedena s najvišim kvalitetom i u kontinuitetu:
„…da bi vas iskušao ko će od vas lepša dela činiti.“ (El-Mulk, 2).

Dostojanstvo čoveka
Čovek je po svojoj prirodi biće obdareno dostojanstvom:
„Mi smo sinove Ademove počastili.“ (El-Isra, 70).
Njegova rasa, boja kože, pol ili vera ne umanjuju to dostojanstvo. Nedopustivo je ugrožavati dostojanstvo čoveka nasiljem, ponižavanjem ili diskriminacijom, bilo u miru, ratu, za života ili nakon smrti.

Prava čoveka
Čovek ima neotuđiva prava koja se ne smeju kršiti:

Pravo na život, slobodu, pravdu, sigurnost i dostojanstven život.
To uključuje osnovne potrebe: hranu, odeću, smeštaj, obrazovanje i lečenje.
Pravo na kretanje, brak i telesni integritet.
Lične i društvene slobode:
Pravo na izražavanje mišljenja (pojedinačno ili kolektivno).
Politički i verski stavovi.
Pravo na kritiku i opoziciju.
Međutim, korišćenje ovih prava ne sme ugrožavati privatne ili društvene interese, niti se sme dirati u svetinje, moralne vrednosti ili veru. Odluke o takvim pitanjima pripadaju pravednim sudskim organima i učenjacima.

Nepovredivost života, imovine i časti
Život, imovina i čast čoveka strogo su zaštićeni u Islamu. Svako kršenje ovih prava je zabranjeno. Ubistvo, nasilje ili zastrašivanje smatraju se velikim grehom.
Uzvišeni Allah kaže:
„Ko ubije nekog čoveka, ne zbog toga što je ubio drugog ili što na zemlji čini nered, kao da je sve ljude poubijao. A ko sačuva nečiji život, kao da je svim ljudima život sačuvao.“ (El-Maide, 32).
Pojedinci, društva i države dužni su da se bore protiv ovih zločina u okviru svojih ovlašćenja, obezbeđujući pravdu i sigurnost.
Drugi deo: Čovek u Islamu – prava i obaveze

Čovek je izabran od Allaha i postavljen kao Njegov namesnik na Zemlji.
Allah je rekao: „Ja ću na zemlji postaviti namesnika.“ (El-Bekare, 30). Njegova obaveza je da naseljava Zemlju. Allah je rekao: „On vas je od zemlje stvorio i na njoj vas nastanio.“ (Hud, 61). Čovek ispunjava ovu obavezu u skladu sa Allahovim propisima, kako u svojoj veri, tako i u svojim delima. Naseljavanje Zemlje moguće je samo radom koji koristi prirodne resurse koje je Allah dao čoveku. Rad je moguć samo kroz razumevanje zakona i reda koje je Allah postavio u ovom svetu. Ovo je obaveza svakog čoveka uopšte, a posebno muslimanske zajednice, jer je izgradnja civilizacije na Zemlji ključni deo vere.

Čovek je dužan da razvija Zemlju na najbolji mogući način, ne nanoseći štetu ni ljudima, ni životinjama, ni okolini, i da čuva sigurnost društava i njihovih resursa.
Uzvišeni je rekao: „Ne pravite nered na zemlji nakon što je na njoj uspostavljen red. To je bolje za vas ako verujete.“ (El-A'raf, 85). Njegov zadatak je da dela budu sprovedena sa najvišim kvalitetom i postojanošću, omogućavajući kontinuiranu kreativnost. Allah je rekao: „… kako bi vas iskušao ko će od vas lepša dela činiti.“ (El-Mulk, 2).

Čovek je, po svojoj ljudskoj prirodi, biće obdareno dostojanstvom.
Allah je rekao: „Mi smo sinove Ademove uzdigli dostojanstvom.“ (El-Isra, 70). Bez obzira na rasu, boju kože, pol ili veru, čovek je stvoren u najlepšem obliku, a priroda mu je data na raspolaganje. Stoga je neprihvatljivo narušavati njegovo dostojanstvo nasiljem, poniženjem, prezirom ili rasnom diskriminacijom, bilo u miru ili ratu, za života ili nakon smrti.

Čovek ima prirodna prava koja ne smeju biti narušena, poput prava na život, slobodu, pravdu, sigurnost i dostojanstven život, uključujući osnovne potrebe – odeću, hranu, smeštaj, obrazovanje i lečenje. Takođe ima pravo na slobodno kretanje, brak i fizički integritet. Svako društvo, pojedinačno i globalno, obavezno je da se zalaže za ostvarivanje i zaštitu ovih prava. Lične i društvene slobode su zagarantovane svakom čoveku, uključujući pravo na različitost u mišljenju, njegovo izražavanje individualno i kolektivno, političke i verske stavove, kao i pravo na kritiku i opoziciju. Međutim, korišćenje ovih prava ne sme ugroziti privatne ili javne interese, narušavati svetinje, moral ili veru, niti dovesti do neopravdanih optužbi za neverovanje ili novotarije. Ovo su pitanja koja spadaju u nadležnost pravednih sudskih i naučnih institucija.

Život, imovina i čast čoveka su nepovredivi, i strogo je zabranjeno njihovo narušavanje.
Islam nalaže veliku pažnju prema ovim pitanjima, jer je napad na čoveka – bilo ubistvo, nanošenje povreda, nasilje ili zastrašivanje – jedan od najtežih greha. Na individualnom, društvenom i državnom nivou potrebno je boriti se protiv takvih zločina u skladu sa svojim ovlašćenjima. Allah je rekao: „Ko ubije čoveka, ne zbog ubistva drugog čoveka niti zbog širenja nereda na zemlji, kao da je ubio sve ljude; a ko sačuva život jednog čoveka, kao da je sačuvao život svih ljudi.“ (El-Maide, 32).
Treće – Civilizacijska odgovornost umme:

Razvoj i naseljavanje zemlje je zajednička ljudska obaveza. Niti jedna grupa ljudi, niti jedan narod ili generacija ne mogu to da postignu sami. To zahteva saradnju između svih nacija, naroda i generacija. Zbog toga muslimani treba da sarađuju u dobru i bogobojaznosti sa narodima i nacijama sveta, bez obzira na njihovo poreklo i religiju, radi uspostavljanja prosperiteta i izgradnje civilizacije, kao što je rečeno u Kur'anu: „O ljudi! Zaista, Mi smo vas stvorili od muškarca i žene i učinili vas narodima i plemenima da biste se međusobno upoznali“ (El-Hudžurat, 13).

Muslimani čine ummu koja se odlikuje svojom civilizacijskom identitetu, zasnovanom na verovanjima, normama i moralu Islama, koji određuju njihov pogled na Stvoritelja, univerzum i čoveka. Na osnovu ove identiteta, islamska umma doprinosi svetskoj civilizaciji, obogaćujući je u ime dobra čoveka kako u ovom životu, tako i u budućem, kao što je rečeno u Kur'anu: „Neka među vama bude grupa ljudi koja poziva u dobro, naređuje dobro i zabranjuje zlo. Oni su oni koji su uspešni“ (Al-Imran, 104). Obaveza umme je da očuva svoju identitet, da bude ponosna na njega i da ne zanemaruje tu odgovornost, doprinoseći njenom razvoju kroz njega.

Biti svedoci među ljudima, prenoseći veru, šireći dobro, uspostavljajući pravdu i podržavajući ugnjetene – to je odgovornost umme, kao što je rečeno u Kur'anu: „Tako smo vas učinili ummetom srednjeg puta, da budete svedoci ljudima“ (Al-Bakara, 143). Ovo svedočenje zahteva da umma bude uzor civilizacije u vaspitanju pravednog čoveka i izgradnji prosperitetnog društva. Ako zanemari ovu odgovornost, ona krši svoju obavezu svedočenja.

Civilizacijska izgradnja, razvoj zemlje i sveobuhvatan razvoj su verske obaveze islamske umme. Poslanstvo Islama je poslano za sreću čovečanstva kako u ovom životu, tako i u večnosti. Allah je rekao: „Kroz ono što ti je Allah darovao, teži večnosti, ali ne zaboravi i svoju ulogu u ovom svetu“ (El-Kasas, 77). Zbog toga je pažnja posvećena proučavanju klimatskih promena i korišćenju resursa zemlje osnova religije. Allah je rekao: „On vas je stvorio od zemlje i naselio vas na njoj“ (sura Hud, 61).

Žena se suočava sa ozbiljnim pretnjama između uticaja stranih običaja i naslednih tradicija. Umma mora da se odupre tim izazovima, sledeći Islam, koji kaže: „Verujućim muškarcima i ženama koji su činili dobra dela, Mi ćemo sigurno dati lepi život“ (An-Nahl, 97). Takođe, u hadisu se kaže: „Žene su kao muškarci“ (prenosi Abu Daud 236, at-Tirmizi 113, al-Bazzar u „Bahr az-Zakhar“ 13/74). Muškarci i žene imaju jednaka prava i obaveze, gde su jednaki u ljudskom dostojanstvu i jednakovredni u sposobnosti da izvrše verske obaveze. Međutim, Allah je nekima od njih dao prednost u onome za šta su stvoreni.
Četvrto — Odgovornost učenjaka:

„Učenjaci su naslednici poslanika“, i oni imaju veliku ulogu u islamu u pozivanju, širenju znanja i zaštiti vere od iskrivljavanja i promena, kao što se navodi u verodostojnom hadisu: „Ovo znanje će nositi iz svake generacije pravični (učenjaci), koji će od njega odgurnuti iskrivljavanja onih koji preteruju, dodatke zalutalih i tumačenja neznalica“. Dobar učenjak je onaj koji poseduje sledeće osobine:
Kombinacija iskrenosti, znanja, dela i pročišćenja duše.
Specijalizacija u znanju o islamskoj veri, njenim tekstovima, zakonima, osnovama i detaljima, ciljevima i vrednostima u meri svojih mogućnosti i potreba.
Poznavanje savremene stvarnosti, razumevanje društvenih interesa, zahteva vremena i prostora, kao i sposobnost vršenja idžtihada i obnove u skladu sa jezičkim normama, ciljevima, prioritetima i mogućnostima, na temelju verskih kriterijuma.
Moralske osobine, skromnost, strpljenje, mudrost, oprost, lepe manire, ljubav prema dobru i težnja ka kontinuiranoj koristi.
Obaveštenost o politici i društvu, odanost principima Islama, očuvanje vrednosti umme i svih vrlina.
Priznavanje svojih grešaka i vraćanje istini, ako su one otkrivene, jer učenjaci nisu nepogrešivi.
Allah je rekao: „Budite ljudi Allaha, jer vi učite Knjigu i proučavate je“ (Al-Imran, 79).

1.2. Religija je pokretačka snaga umme u njenom preporodu, doprinosu i svedočenju među ljudima. Međutim, dolaze vremena kada neka njena tumačenja mogu biti narušena u shvatanju muslimana i u njihovim delima. Zbog toga je obaveza učenjaka da ispravljaju i ažuriraju versko razumevanje i primenu, otklanjajući greške i zablude, objašnjavajući ih i primenjujući idžtihad na nova pitanja koja se javljaju s vremenom. Ovo je neophodno da bi religija ostala vodeći princip u svim oblastima života. Allah je rekao: „Neka među vama bude grupa ljudi koja poziva u dobro, naređuje dobro i zabranjuje zlo. Oni su oni koji su uspešni“ (Al-Imran, 104).
1.3 – Učenjaci, kao naslednici poslanika, treba da preuzmu odgovornost za znanje i veru, poučavajući, usmeravajući, ispravljajući i podučavajući. Oni treba da budu pravični među ljudima, ne sklanjajući se ka jednoj grupi na štetu druge, osim u ime pravde, i da daju savete i zajednici i njenim liderima. Učenjaci treba da budu svedoci istine, govoreći istinu i ne izgovarajući laži, ukoliko ne mogu da iznesu celu istinu. Treba da se boje samo Allaha i ne plaše se osude ljudi. Oni treba da budu među onima o kojima je Allah rekao: „Preneli su ljudima Allahove poruke. Bojali su se Njega i nisu se plašili ničega osim Allaha. Dovoljno je da Allah traži od Svojih stvorenja izveštaj“ (Al-Ahzab, 39).

2.1 – Ako učenjaci imaju zajedničku ulogu u uputstvu umme na put dobra i njenom usmeravanju ka uspehu, oni takođe imaju obavezu da ispravljaju pojmove koji se s vremena na vreme iskrivljuju, izazivajući nered koji može imati ozbiljne posledice po jedinstvo umme i njen odnos prema drugima. U današnjem vremenu, neki od tih pojmova su narušeni — ili preterano ili nepažljivo, i učenjaci treba da ih razjasne ljudima.

2.2 – Jedno od pitanja koje je izazvalo mnoge polemike u naše vreme je pitanje „al-uala“ i „al-bara“, koje je pogrešno shvaćeno i iskrivljeno. Pravo razumevanje je da vernost treba biti Alluhu, Njegovom Poslaniku i muslimanima — vernost u podršci istini. Odbacivanje treba biti od neprijatelja, bez saradnje s njima, bez prijateljstva sa njima i bez praćenja njih. Zabranjeno je pomagati im u borbi protiv muslimana ili potlačenih, bilo da su to muslimani ili drugi narodi. Vernost treba biti istini i njenim sledbenicima, a odbacivanje — nepravdi i laži.

Ovaj princip je usmeren na očuvanje jedinstva muslimana i njihove zajednice pred nepravdama neprijatelja. Međutim, ovaj princip, u skladu sa metodologijom pravednika, ne podrazumeva neprijateljstvo prema mirnim nemuslimanima. Prema njima se primenjuju dva ajeta: „Allah vam ne zabranjuje da budete dobri i pravedni prema onima koji se nisu borili protiv vas zbog vere i nisu vas izbacili iz vaših kuća. Uistinu, Allah voli pravedne (zadovoljan je njima i nagradiće ih). Allah vam zabranjuje da se (bliže) prijateljite samo sa onima koji su se borili protiv vas zbog vere, izbacili vas iz vaših kuća ili pomogli u izbacivanju (vas). A ko se (bliže) prijatelji sa takvima, taj je nepravedan“ (Al-Mumtahina, 8-9).
3.2 – Takođe je važno razjasniti problem koji je postao široko rasprostranjen u naše vreme — fenomen takfira (optuživanje za neverstvo) i tabdija (optuživanje za novotariju). Optuživanje muslimana za neverstvo i novotarije je odstupanje od metode pravednih prethodnika. Osnovno pravilo kaže da svi koji ispovedaju islam smatraju se muslimanima, osim ako nije očigledno neverstvo. Ako učenjak vidi očigledne reči ili dela koja ukazuju na neverstvo, treba da ih ukaže uopšteno, ali ne treba da donosi presudu o neverstvu određenog pojedinca. To je stvar pravednog suda pod vođstvom zakonite vlasti. Što se tiče novotarija, to su dodaci ili promene u verovanjima i ritualima bez pouzdane dokazivosti. Novotarije se ne odnose na svetovne običaje i poslovne odnose, jer su ovde važniji kreativnost i postizanje cilja čoveka u razvoju i upravljanju zemljom.

3.1 – Učenjak treba da donosi fetve ljudima, temeljeći ih na onome što, prema njegovom mišljenju, predstavlja najverovatniji Allahov zakon, zasnovan na pouzdanim saznanjima. On treba da uzme u obzir interese ljudi i pravila donošenja fetvi. U današnjem vremenu, poželjno je da fetve budu donošene kolektivno, u zavisnosti od teme i konteksta. Učenjaci treba da se čuvaju haosa i izuzetaka u nekim fetvama koje se pojavljuju u današnjem vremenu.

Učenjaci imaju prava koja treba poštovati, među njima:
Potpuno omogućavanje izvršavanja obaveze objašnjavanja religije, njenih propisa i izražavanja religijskog stava po pitanjima zemlje i umme.
Zaštita njihovog materijalnog i moralnog dostojanstva, kao i sprečavanje uvreda i ponižavanja.
Pravo učešća u društvenom životu, uključujući pravo da izražavaju mišljenje, predlažu i kritikuju po pitanjima koja se tiču općeg dobra i novih problema.
I neka Allah pomogne.