Muhamed Nur ad-Din Alavi: Uloga religioznih lidera u stvaranju svijeta uzajamnog poštovanja i saradnje

U ime Allaha, Milostivog prema svima na ovom svetu i samo vernicima na Dan Sudnji. Mir i blagoslovi našem gospodaru, Poslaniku Allaha, njegovoj porodici i svim njegovim sledbenicima.

Pozdravljam vas, uvaženi prisutni. Drago mi je što imam priliku da se obratim pred vama sa ovom lekcijom o tome da je Islam izvor garancije, sigurnosti i mira u savremenom svetu.

Dakle, dragi bratstvo, prisutni: Islam pruža muslimanu praktično učenje najviših ljudskih principa. Islam ne teži tome da njegovi principi i društvene vrednosti budu samo slogani ili pozivi, on ih čini delom islamske vere. Jedan od njegovih osnovnih principa je mir. I to nije samo slogan „Islam je religija mira“, to je vera, ponašanje i oblik obožavanja, putem kojih obožavamo Allaha, Svemoćnog. Zato je tema našeg razmatranja „Islam — religija mira“, i ona obuhvata sledeće ključne elemente:

Pojam mira.

Sveobuhvatan pogled Islama na mir.

Pogled Islama na one koji se pretvaraju da su sledbenici mira.

Uticaj mira na život društva.

Zaključak.

Islam, prema svom značenju, podrazumeva mir, a ova reč potiče od atributa Allaha i Njegovog velikog imena As-Salam, što je jasno naznačeno u Kur'anu: „On je Allah, i nema nikog vrednog obožavanja osim Njega. On je Vladar, Al-Kuddus, As-Salam“ (sura Al-Hashr, 23).

Govori se: „Salam (mir) i salama (sigurnost) znače nevinosť i oslobođenje od nečega“. I u rečima Allaha: „I robovi Milostivog su oni koji hodaju po zemlji smireno, a kada im se obrate neznalice, oni kažu: ‘Mir’“ (sura Al-Furqan, 63); to znači da su oslobođeni od zla i štete. Kada muslimani kažu „mir vama“, to simbolizuje da među njima nema neprijateljstva i rata. Takođe, postoji mišljenje da fraza „rekli su: ‘mir’“ označava istinitost i dobro u govoru, bez praznog pričanja.

I u rečima Allaha: „Ona je bezbedna do nastupa zore“ (sura Al-Qadr, 5) kaže se da u tom trenutku nema zla i da šejtan neće moći da naneće nikakvu štetu. Takođe, reč „salam“ može biti množina od reči „salama“ (sigurnost). Salam je takođe pozdrav, kao u rečima: „Tamo će se obraćati (Allah će im reći): ‘Čist si Ti (slobodan od svih nedostataka), Allahu!’ Pozdrav koji će im biti rečen je: ‘Mir!’ A poslednje njihove reči (stanovnika Dženneta) biće: ‘Sva hvala Allahu, Gospodaru svih svetova’“ (sura Yunus, 10).

U Svetom Kur'anu reč „salam“ i njeni izvedeni oblici pominju se u 44 ajeta, od kojih je pet medinskih, a ostali su mekanski. Dok se reč „rat“ pominje samo u šest ajeta, i svi su medinski. Ovo je važna naznaka da Kur'an pre svega poziva na mir, podstiče na njega, privlači ga i odbija rat, nesuglasice i razmirice.

U Sunni Poslanika Muhammeda, mir s njim, takođe se jasno prati poziv na mir. Naš Poslanik, mir s njim, nije pozivao na rat, nesuglasice ili svađe, već je pozivao na mir, ukazivao ljudima na njega i vodio ih ka njemu. Primer za to su njegove reči, mir s njim: „Musliman je muslimanu brat, i on (ne treba) da ga potlačuju niti da ga izdaju“ (dostojan hadis, preneo Buharija i Muslim). I njegove reči: „Ne budite ljubomorni jedni na druge, ne podižite cene, odustanite od međusobne mržnje, ne okrećite se leđima jedni drugima, i neka se neki od vas ne mešaju u trgovinu drugih. Budite, o robovi Allaha, braća. Musliman je muslimanu brat, i on ga ne potlačuje, ne ostavlja ga bez pomoći, ne laže ga i ne prezire ga. A bogobojaznost — to je ovde!“ (pri tome je pokazao na svoje grudi, ponovivši ove reči tri puta). Dovoljno je zla što čovek prezire svog brata muslimana. Za svakog muslimana, krv, imanje i čast drugog muslimana su nepovredivi“ (hadis od Muslima).

Sve ovo ukazuje na mir, pomirenje i prijateljstvo među ljudima. Poslanik, mir s njim, je takođe rekao: „Ko od vas doživi jutro, bivajući u sigurnosti među svojim narodom, sa zdravim telom i ima dnevnu hranu, taj je kao da poseduje ceo svet“ (hadis od Tirmizija). Ovo je jasno ukazivanje na to da će čovek biti srećan u ovom životu samo kroz mir.

Islam je izveden od reči „salam“. Treba napomenuti da sama reč „islam“ potiče od iste korenske osnove kao i reč „salam“ (mir). Vernici u ovu religiju nisu pronašli bolje ime za sebe nego muslimani: „To je vera vašeg oca Ibrahima. On (Allah) vas je nazvao muslimanima pre (otkrivenja Kur'ana) i ovde (u Kur'anu), da bi Poslanik postao svedok o vama (na Sudnjem danu, da je do vas doneo sve), a vi biste postali svedoci za ljude.“ (sura Al-Hadž, 78).

Suština ove religije je u pokornosti Gospodaru svetova: „Ali onaj ko je pokoran Allahu i čini dobro, imaće nagradu kod svog Gospodara. Oni neće poznati strah i neće biti tužni“ (sura Al-Bakara, 112). Allah kaže: „I došao vam je od Allaha Svetlost (Poslanik Muhammed) i jasna Knjiga (Kur'an). Allah upućuje putem toga (Poslanika i Kur'ana) one koji teže Njegovom zadovoljstvu, vodeći ih putem sigurnosti (zaštite od kazne na večnom svetu). On ih izvodi iz tame (neverja) u svetlost (Islama) po Svom dopuštenju i upućuje ih na pravi put (koji vodi ka Njegovom zadovoljstvu).“ (sura Al-Maida, 15-16).

Pozdrav muslimana je manifestacija mira: da bi učvrstio i utelovio mir u veri muslimana, Allah im je naredio da se međusobno pozdravljaju. Allah kaže: „Njihov pozdrav na dan kada Ga budu sreli biće: ‘Mir!’ On im je pripremio bogatu nagradu“ (sura Al-Ahzab, 44). I On kaže: „Kada uđete u kuću, pozdravite se međusobno dobrim blagoslovenim pozdravom (koji dolazi) od Allaha (za koji će biti nagrada). Tako Allah objašnjava vama znakove, da biste ih razumeli (i prihvatili).“ (sura An-Nur, 61), da bi vernik navikao na zakletvu mira i sledio njegov put.

Raj je prebivalište mira, gde nema ni zavisti, ni bolesti, ni briga, ni straha, ni svađa, ni ratova, ni ničega sličnog. Allah kaže: „Allah poziva u prebivalište mira i upućuje koga On hoće na pravi put.“ (sura Yunus, 25). Allah je nagradio one koji su težili miru na zemlji obećanjem Raja i pozdravom „mir“, kao što je rečeno u ajetu: „Oni će se obratiti stanovnicima Raja: ‘Mir vama.’ Oni još nisu ušli u njega, mada žele to.“ (sura Al-Araf, 46).

I Allah kaže: „Oni će tamo ostati zauvek, uz dopuštenje svog Gospodara, i njihov pozdrav biće reč: ‘Mir!’“ (sura Ibrahim, 23). Allah je takođe rekao: „One koje anđeli umare kao pravedne, oni će reći: ‘Mir vama’“ (sura An-Nahl, 32), i „Anđeli će ulaziti kod njih sa svih vrata Raja, (pozdravljajući ih): Mir vama zbog toga što ste bili strpljivi (u ovom životu)! Prelepo je poslednje prebivalište (Raj)!“ (sura Ar-Ra'ad, 23-24).

Islam je mir za čovečanstvo: na temelju principa mira, koji uključuje sigurnost i sreću ljudi, islam je proširio svoj poziv na celo čovečanstvo, da bi ga nosili. Poslanik, mir s njim, je rekao: „O ljudi! Širite [islamski] pozdrav, održavajte rodbinske veze, hranite ljude i molite se noću, kada drugi spavaju, i ući ćete u Raj sa sigurnošću“ (hadis od Ahmada, Tirmizija i al-Hakima). Ovaj poziv upućen je celom čovečanstvu.

Poslanik, mir s njim, je takođe rekao (značenje): „Najbliži Allahu i Njegovom Poslaniku je onaj koji prvi pozdravi sa mirom“ (hadis od Abu Dauda). Poslanik je takođe rekao: „Nije dozvoljeno muslimanu da prekine odnose sa svojim bratom vernikom više od tri noći, tako da se prilikom susreta i on i ovaj okreću jedno od drugog. A najbolji od njih biće onaj koji prvi pozdravi drugog“ (hadis od Abu Ayjuba al-Ansarija, prenosi Bukhari).

Mir – cilj islama na zemlji: Imamima islama je potvrđeno da je mir cilj islama i njegova misija na zemlji. Uzvišeni Allah je rekao: „Allah poziva u prebivalište mira“ (Junus: 25). Sa praktične tačke gledišta, mir znači uspostavljanje pravde, jednakosti i slobode za sve, daleko od zlokobnih ljudskih ambicija. Mir se ne može nazvati pravim ako je u interesu jedne strane na štetu druge, jer bi to bilo nepravda i poniženje. Uzvišeni Allah je rekao: „Ako se oni slože sa mirom, ti se i složi sa mirom i oslanjaj se na Allaha. Zaista, On je Onaj koji čuje i zna (sve).“ (Al-Anfal: 61).

Jedan od ciljeva mira je širenje sigurnosti i spokojstva, uklanjanje straha i brige, kako kod pojedinaca, tako i u društvu u celini. Islam je zabranio agresiju i pomaganje u njoj. Uzvišeni Allah nam je naredio da se međusobno pomažemo u dobrim delima i bogobojaznosti, kao što kaže Kur'an: „I pomažite jedni druge u dobru i bogobojaznosti“ (Al-Maida: 2). Islam takođe pruža praktične dokaze da je agresija odbojna i poražavajuća praksa, kao što se kaže: „I ne pomažite jedni druge u grehu i neprijateljstvu“ (Al-Maida: 2). Allah je zabranio bilo kakvu saradnju u zlu i neprijateljstvu, i potpuno je zabranio agresiju, rekavši: „Ali ne prelazite granice (dozvoljenog). Zaista, Allah ne voli one koji prelaze granice“ (Al-Bakara: 190).

Allah je pojačao kaznu za agresiju i smatrao je napad na celo čovečanstvo. Onaj ko ubije jednog čoveka bez pravednog razloga, kao da je ubio celo čovečanstvo. Allah je rekao: „Ko ubije čoveka bez ubistva ili širenja poroka na zemlji, kao da je ubio sve ljude“ (Al-Maida: 32). U islamu je ljudski život svet, i onaj ko proli krv jedne duše nezakonito, kao da je ubio celo čovečanstvo.

Islam takođe naređuje ljubazno postupanje prema neprijateljima, pri tome čuvajući dostojanstvo i čast, i ne tvrdoglavo ustrajavajući u njihovoj neprijateljnosti, kako bi se mogli vratiti pravdi i prestati sa svojim nepravdama i neprijateljstvom. Allah je rekao: „Tada će onaj s kim si u sukobu postati ti blizak prijatelj“ (Fussilat: 34). Ljubazno postupanje i iskrenost mogu pretvoriti razumnog neprijatelja u dragog prijatelja. Islam naređuje poštovanje pravde čak i sa neprijateljima, kao što je rekao Uzvišeni Allah: „I neka vas mržnja prema određenim ljudima ne podstakne na nepravdu. Budite pravedni, jer je to bliže bogobojaznosti“ (Al-Maida: 8).

Islam nalaže uspostavljanje pravde u svim stvarima kada se radi sa ljudima. Ovo je potvrđeno istorijskim primerom kada je plemeniti ashab Riba’i ibn Amir opisao misiju islama pred persijskim vođom Rustamom: „Allah nas je poslao da izvodimo one koje On želi iz ropstva ljudi u ropstvo Allahu, iz uske života u njen širok prostor, i iz nepravde religija u pravdu islama.“

Sloboda veroispovesti i uverenja: Tokom svih vremena, protivnici islama su pokušavali optužiti Islam da se širio silom mača, ali ta optužba je lažna. Islam nije terao ljude da prihvate veru silom i nije držao mač nad njihovim vratima da bi ispovedali islam ili prihvatili njegovu veru. Ova optužba je bez osnova, jer miran poredak može postojati samo uz jednakost u pravima, čak iako ljudi slede različite religije. Miran i pravedan život je ljudsko pravo, i čovek ne može živeti u sigurnosti i miru ako njegova potpuna sloboda veroispovesti nije obezbeđena. Islam garantuje slobodu veroispovesti za sve ljude. Kur'an je ovo potvrdio pre petnaest vekova, kada je Uzvišeni Allah rekao: „Nema prisile u religiji. Istina je postala jasna od zablude“ (Al-Bakara: 256).

Religija je uverenje koje se postiže ličnim ubeđenjem i duhovnim smirenjem u vezi sa tim u šta čovek veruje. Sloboda veroispovesti može se ostvariti samo kroz dobrovoljni izbor i lično uverenje, što omogućava da se pravda Allaha manifestuje na Dan sudbine, kada će On nagraditi istinske vernike Rajem, a nevernike kaznom. Allah nikoga neće nepoštovati na taj dan. Što se tiče ovog sveta, svaki čovek ima pravo na svoju veru, kao što je Allah rekao: „Svako ima pravac kojem se okreće. (Požurite da) pretrčite jedni druge u dobrim delima!“ (Al-Bakara: 148). Čovek ima svoju veru za koju će odgovarati, a naš zadatak je samo da prenesemo poruku i da pružimo jasno uputstvo. Allah je rekao: „Ako prihvate Islam, onda će slediti pravi put. Ali ako se odriču (to nije tvoja krivica), jer tvoja dužnost je samo da preneseš Objavu. I Allah vidi Svoje robove.“ (Al-‘Imran: 20).

Allah je naredio Svom poslaniku da kaže nevjernicima: “Vi imate svoju vjeru, a ja imam svoju vjeru” (El-Kafirun: 6). U ovom ajetu Allah daje ljudima slobodu vjeroispovijesti, bez ikakvog miješanja, prisile ili pritiska. Međutim, Allah upozorava ljude na posljedice izbora nevjerovanja, rekavši: “Ko promijeni vjeru u nevjerstvo, on je zalutao sa pravog puta” (El-Bakara: 108). Allah također kaže: “A onima koji su dobrovoljno izabrali nevjerstvo, njima je gnjev Allahov i veliko kazneno” (En-Nahl: 106). To je Allahovo rješenje u vezi sa zagrobnim životom.

Što se tiče ovog svijeta: svaki čovjek od potomaka Adema ima pravo izabrati vjeru koju želi. Islam daje svim ljudima, bilo da su budisti ili drugi, bez obzira na njihova uvjerenja, pravo da ispovijedaju svoju vjeru i obavljaju svoje vjerske obrede. U ukazu Omara ibn al-Hattaba stanovnicima Iliye (Jerusalima) govori se o slobodi vjeroispovijesti, nepovredivosti njihovih hramova i obreda. Ovo je ono što je vladar pravovjernih Omar dao stanovnicima Iliye: dao im je zaštitu njihovih života, imovine, crkava, krstova i cijele njihove zajednice. Njihove crkve neće biti zauzete, neće biti uništene, i ništa od njihove imovine, krstova ili bilo čega drugog neće biti smanjeno. Neće biti prisiljeni da prihvate drugu vjeru, i niko neće biti povrijeđen. Niko od Jevreja neće živjeti u Ilyi sa njima, kako se spominje u predaji at-Tabarija.

Poslanik (mir njemu) smatrao je mirno suživot sa nevjernicima kao oblik obožavanja Allaha. On je rekao: “Ko naudi mirnom nevjerniku, biću mu protivnik. A ko bude moj protivnik, biću mu protivnik na Sudnjem danu” (prenosilac al-Hatib). Također je rekao: “Ko naudi mirnom nevjerniku, on je naudio meni, a ko naudi meni, on je naudio Allahu” (prenosilac at-Tabarani u “El-Eusat”).

Poslanik (mir njemu) također je rekao (suštinski): “Ko je naudio ugovornom nevjerniku, oduzeo mu pravo ili opteretio ga više nego što može podnijeti, ili mu uzeo nešto bez njegovog pristanka, protiv njega ću ja biti na Sudnjem danu” (prenosilac Abu Daud i al-Bajhaki). Njihovi životi i krv su nepovredivi prema jednoglasnom mišljenju muslimana, a ubistvo nevjernika je strogo zabranjeno. Poslanik (mir njemu) je rekao: “Ko ubije ugovornog nevjernika, neće osjetiti miris raja, iako njegov miris se osjeti na udaljenosti od četrdeset godina” (prenosilac al-Buhari).

Omar (neka mu Allah bude zadovoljan) redovno je pitao one koji su dolazili iz provincija o stanju nevjernika, bojeći se da bi neki od muslimana mogli da im nanesu štetu. Odgovarali su mu: “Mi ne znamo ništa osim odanosti”. Ali ibn Ebi Talib (neka mu Allah bude zadovoljan) je rekao: “Oni plaćaju džizju, da bi njihova imovina bila kao naša, a njihova krv kao naša”. Prenosi se da je jednom kod Alija doveden musliman koji je ubio nevjernika i njegova krivica je bila dokazana. Ali je naredio da bude pogubljen, ali brat ubijenog je rekao: “Ja mu opraštam”. Ali je pitao: “Možda su ti prijetili ili te zastrašivali?” Brat ubijenog je odgovorio: “Ne, ali njegova smrt mi neće vratiti brata, a isplaćena mi je kompenzacija s kojom se slažem”. Ali je rekao: “Tebi bolje znaš. Onaj ko je pod našom zaštitom, njegova krv je kao naša, a njegova kompenzacija je kao naša”. Ovaj hadis prenosi at-Tabarani i al-Bajhaki.

Umar ibn Abdulaziz je takođe poslao pismo jednom od svojih vladara u kojem je naveo da ako musliman ubije nevernika, on treba biti predat njegovim rođacima. Ako oni žele, mogu ga pogubiti, a ako žele, mogu mu oprostiti. Tako je i učinjeno — rođak ubijenog je pogubio prestupnika.

Islamska pravda prema nevernicima proteže se čak do njihove zaštite u starosti i nemoći. Država preuzima obaveze za njihovo izdržavanje i brigu o onima koji su pod njenom zaštitom, jer oni su podanici muslimanske države koja je odgovorna za sve svoje građane. Poslanik (mir s njim) je rekao: „Svako od vas je pastir i svaki pastir je odgovoran za svoje stado“ (prenosi Ibn Umer). Ovo pravilo se poštovalo i nakon smrti Poslanika. Umar ibn al-Hattab je, videvši starca koji je molio za milostinju, pitao ga šta ga je navelo na to. On je odgovorio da ga je starost i potreba naterala na to. Umar ga je odveo čuvaru muslimanske blagajne i naredio da se njemu i sličnima obezbede sredstva iz blagajne, rekavši: „Ponašali smo se nepravedno kada smo uzimali porez od njega u mladosti, a sada smo ga ostavili u starosti.“

U ugovoru sa hrišćanima Hire, koji je potpisao Halid ibn al-Valid, piše: „Svakom starcu koji je oslabeo od starosti, ili onome ko je doživeo nesreću, ili onome ko je bio bogat a postao siromašan, i sada mu njegovi vernici pomažu milostinjom, biće ukinut džizja, a on i njegova porodica će biti izdržavani iz muslimanske blagajne.“ Ovaj ugovor je potpisan za vreme vladavine Abu Bakra as-Siddika u prisustvu velikog broja ashaba, i niko nije izrazio prigovor. To se smatra konsenzusom.

Za kraj, dozvolite mi da izložim izjave četiri poznate ličnosti o tome šta su govorili o islamu:

Richard Wood je rekao: „Kuran je pružio nevernicima slobodu ispovedanja svoje religije i jednaka građanska i krivična prava sa ostalim stanovnicima. Nije im zabranjeno učestvovanje u savetovanjima.“

Nemačka istraživačica Sigrid Hunk je rekla: „Kuran nalaže takvo ponašanje, i zato Arapi nisu naterali pokorene narode da prihvate islam. Hrišćani, zoroastrijci i Jevreji koji su se pre islama suočili sa najgorim primerima verskog fanatizma, oslobođeni su islamom i mogli su nesmetano da ispovedaju svoju veru.“

Jerusalimski patrijarh je napisao svom kolegi u Konstantinopolju: „Arapi (muslimani) se odlikuju pravednošću, oni nas apsolutno ne tlače i ne primenjuju nasilje prema nama.“

Poznati zapadni naučnik Ignatz Goldzire je rekao: „Duh tolerancije u ranom islamu bio je priznat čak i od strane hrišćana.“

Za kraj, zahvaljujem na pažnji.

Mir neka je na vama, kao i Allahova milost i Njegov blagoslov.”