Smeta vam fašizam?

O tome šta je Portugalija dobila članstvom u NATO, a šta je NATO preuzeo od Portugalije- zemlje koja u trenutku osnivanja Alijanse još uvek nije oterala fašizam iz svoje kuće, govori jedan od najvećih živih predstavnik Otpora, politički zatvorenik Salazarovog režima, i pisac Ustava Portugalije.

Razgovor vodila Jasmina Andrić

Fašizam je posle Drugog svetskog rata dugo živeo u Evropi, naročito u – Portugaliji i Španiji. Kako je to izgledalo u Portugaliji na svojoj koži osetio je Žoze Pedro Soares, čovek koji je mučen u zatvoru i čije ime su antifašisti ispisivali po gradskim zidinama kao inspiraciju za pokret otpora. Preživeo je nezamislivu torturu da bi nakon svega postao jedan od pisaca Ustava Portugalije. Danas, decenijama kasnije ogorčeno konatatuje da njegovoj zemlji nije mesto ni u EU ni u NATO-u.

Kako je izgledalo fašističko razdoblje u Portugaliji?

Portugalija je učestvovala u Prvom svetskom ratu, ali je doživela mnogobrojne probleme, što je proizvelo konstantno rušenje vlada, ponekad i na mesečnom nivou, tako da Republika nije uspela da ispuni svoje ciljeve. Korupcija je razorila društvo i ljudi su bili nezadovoljni. Te okolnosti su stvorile pogodno tle za državni udar koji je sprovela vojska desničarske orijentacije 1926. godine; ishod je bilo ukidanje sindikata radnika, cenzura medija, hapšenje i zatvaranje svih koji su protestovali, deportacijom u izolovane oblasti kolonija.Tokom 1933. godine vođe državnog udara su pozvale Salazara, koji je kopirao mnoge Musolinijeve fašističke ideje, da postane premijer. Tako je nastao fašizam u Portugaliji, s jakim prinudnim aparatom, zatvorima za opozicionare i koncentracionim logorom u jednoj od kolonija, na Zelenortskim ostrvima. Ovaj represivni režim je hapsio, mučio i ubijao sve koji su bili protiv njih. Stranke su ukinute. Salazar je sarađivao s Frankom tokom građanskog rata u Španiji, podržavao Hitlera a samim tim i fašizam u Portugaliji. Slao je hranu i brojne proizvode koji su nedostajali ljudima kako bi podržao nacističke i fašističke režime u Evropi. Ova fašistička diktatura trajala je do 1974. godine. Pošto je Salazar preminuo, na njegovo mesto je došao Marselo Kaitano, koji je nastavio stazom svog mentora. Bilo je to veoma teško razdoblje za portugalski narod, a sve se završilo 25. aprila 1974. u revoluciji u Portugaliji koja je okončala fašizam i kolonijalizam. Tada smo se oslobodili i mi i ljudi iz kolonija, a 25. april je postao svetski istorijski događaj –Revolucija karanfila, bez krvi, narod i mladi vojnici su izašli na ulice i zajedno su slavili.

Na svojoj koži ste osetili brutalnost fašizma u Portugaliji. Čega se sećate iz tog perioda?

Bio sam uhapšen i tri godine utamničen kao politički zarobljenik. Mučili su me, ali nikad nisam progovorio, nikad se nisam odrekao svojih prijatelja i organizacije, znajući da moji saborci imaju najveće poverenje u mene. Kada su me uhapsili, rekli su mi da sam napisao mnoga dokumenta, organizovao sastanke, priveo brojne mlade borbi protiv fašizma. Tajna služba je nudila dve opcije: ili dugo vreme u zatvoru, ili slobodu pod uslovom da priznam šta sam sve radio i s kim. U svakoj borbi postoje izdajnici, i tako smo mnogi moji saborci i ja uhapšeni. Tajna služba je već znala mnogo toga o meni, ali u borbi koju smo vodili, koja je bila tajna, nismo upotrebljavali imena već alijase. Mučili su me. Jedna od metoda bila je šest dana i šest noći bez spavanja, tako da sam na 21 dan spavao samo jednu noć. Nisam znao gde sam, koje je vreme, nisam mogao da razmišljam, telo mi je bilo prekriveno modricama od konstantnog premlaćivanja. Tajna policija je bila očajna jer nisam rekao ništa. Bilo je brutalno. Prestali bi samo kada sam bio blizu smrti. Dobijao sam medicinsku pomoć jer su hteli da me održe u životu kako bih nešto rekao i kako bi izvukli informacije, ali to nikada nisam učinio. Bilo je to veoma bolno iskustvo, i psihički i fizički.

Pola veka posle revolucije, Portugalija je članica NATO-a. Kako gledate na tu činjenicu?

Na određen način mogli smo da napravimo zemlju koja ima progresivnu politiku. Lično sam učestvovao u pisanju portugalskog ustava koji je jedan od najnaprednijih na svetu. Takođe smatram da je Portugalija mogla da ima dobre odnose sa svima, bez članstva u EU, i da razvija sopstvenu ekonomiju, politiku i vojsku. Mi u Portugaliji smo protiv vojnih blokova, mi smo protiv NATO-a, verujemo da on nema smisao. Naš ustav jasno kaže da moramo okončati kolonijalizam i pripadnost vojnim blokovima, da treba da poštujemo odluku i put svih ljudi, da svaki konflikt treba rešiti diplomatskim, mirnim putem. NATO nije formiran kako bi se konflikti rešavali mirnim putem, naprotiv. Članstvo u NATO savezu protivno je našem ustavu. Mi smo tu, mimo našeg ustava i mimo volje naroda.

Da li iste stavove delite i kada je u pitanju EU?

Svesni smo svih ograničenja EU i osećamo ih na svojoj koži svakog dana sve više. Isto tako svesni smo globalizacije. Smatramo da je to početak novog svetskog kapitalizma i imperijalizma. Otvaranje granica i stvaranje svetskog sela nije doprinelo povezivanju ljudi. Ako pogledate svetska dešavanja danas, nikada nismo bili dalji jedni drugima. Globalizacija je samo instrument sa bogaćenje onih koji je propagiraju na račun manjih država. EU ili Evropska ekonomska zajednica nije zajednica saradnje i mira među ljudima, oni se vode interesom velikih biznisa i svih onih stvari koje mislimo da treba zabraniti. Najveće zemlje u EU, Nemačka i Francuska, pa i Velika Britanija koja je izašla iz Unije, vode se samo interesima njihovih velikih biznisa. To nije odnos jednakosti među ljudima.

Portugaliji je ipak pripao drugi prsten EU…

Periferne zemlje, među kojima je i Portugalija, nemaju iste uslove, ista prava. Pravila u EU ne važe jednako za sve i ukoliko ste manja država postajete poltron i rob ove organizacije. Kao rezultat toga izgubili smo svoju nezavisnost, suverenost i pravo na odlučivanje. Čak i kada želimo da diskutujemo o sopstvenom državnom budžetu, on prvo mora ići u Brisel na odobrenje.Takvo funkcionisanje ne odgovara ni jednom čoveku koji slobodno misli i koji želi da se u svojoj državi oseća kao kod kuće. EU propisuje pravila za koja misle da su za njih dobra, ali nisu i za nas i naš državni budžet. Odnosno takva pravila odgovaraju nekolicini zemalja, dok drugima padaju na teret i stvaraju stege u funkcionisanju. Vi u Srbiji ste slobodni da kupujete robu za koju mislite da vam je potrebna, dok smo mi u u Portugaliji obavezni da kupujemo samo ono što EU kaže da možemo.

Neupitno je da su SAD tesno povezane sa EU. Kakva je po vama uloga SAD-a u svemu što ste predhodno opisali?

Smatram da bismo bili mnogo napredniji, ali nismo zbog pomenutog položaja gde svakako i SAD imaju svoju ulogu, čak i sa predsednikom Bajdenom. Pod Trampom je bila parola „Amerika je prva“, međutim, ona je ostala i posle njega. Oni okupljaju svoje saveznike kako bi branili američku supremaciju širom sveta. NATO nije formiran da štiti ljude širom sveta niti da sprovodi demokratiju, formiran je zarad interesa SAD. Plejada instrumenata koji se koriste zarad takvih ciljeva je šarenolika i dobro prikrivena, upakovana u šareni papir demokratskih vrednosti. Na primer, držeći kriminalnu blokadu prema Kubi, pokušavaju da napadaju Rusiju, Kinu, Srbiju, nema poštovanja slobodnih odluka naroda. Pokušavaju da očuvaju takav poredak gde je jedini ispravan način onaj koji Amerikanci nametnu EU, a ako to ne prihvatite, onda ste neprijatelj. Ako narodi ne prate volju SAD ili EU, oni su neprijatelji, oni dobijaju blokade, ratove, propagande, ucene kao što ste i vi u Srbiji dobili. Evo i jedan primer iz nedavne prošlosti: NATO je bombardovaju SRJ 1999. godine, Portugalija nije svesno ušla u to niti je o tome odlučivala. U našoj javnosti nije bilo dovoljno informacija, o tome su odlučivale isključivo SAD.

Kako gledate na savremena geopolitička dešavanja?

Kompleksno je čitanje svetske politike u stvarnom svetu. Nove informacije ili laži su veoma brze i manipulativne. Danas jedino možete biti sigurni da je istina negde tamo i to je šokantno. Koliko je dezinformacija bilo oko sukoba u Ukrajini kao i oko palestinske situacije, ali tu su i druge situacije s uslovljavanjem malih ekonomija i ekonomija u razvoju. Sve to zajedno podseća na načine kolonijalizma koji su doduše drugačiji od onih koje su koristili Španci ili Portugalci u kolonijama ali imaju takve elemente. Danas već otvoreno možemo govoriti ne o političkom već direktnom kontrolisanju država i to je ono što treba da zabrinjava celu planetu. Mi građani se moramo boriti za humaniji i slobodniji svet i mislim da svi zajedno, a posebno UN, moraju da čine više. Nije dopustivo da interesi jedne države budu na štetu polovine sveta, da nevini stradaju i da pri tom za to stradanje dopustimo da bude okrivljen neko treći.

U trenutku kada postaje jedna od osnivača NATO saveza, Portugalija i dalje vuče repove iz svoje fašističke prošlosti. Zbunjuje li ova činjenica?

Portugalija se trudi da bude dobar učenik – SAD, Nemačke itd. dok portugalska vlada samo sledi uputstva. Fašistička Portugalija je bila osnivač NATO-a posle Drugog svetskog rata. Oni su primili fašističku zemlju u NATO, nisu imali problem s tim. Pitamo se kako je moguće da je NATO, da su SAD, Velika Britanija i Francuska prihvatile fašističku zemlju u NATO u kojoj su i dalje postojali fašistički zakoni, koncentracioni logori. Ovo je živ primer za šta se NATO zalaže. Iako govorim o svojoj zemlji, činjenice su da je kod nas fašizam postojao i da to nije bila prepreka za članstvo u NATO-u. Stoga mislim da ni NATO ni EU nisu dobar pravac za moju zemlju.

Izvor: EagleEyeExplore