Da li Nemačka zabranom slobode govore i ukidanjem prava na drugačije mišenje bespovratno klizi u fašizam?
Zabrana političkog časopisa „Kompakt“ čime je, kako se pohvalila Nensi Fezer, ministarka unutrašnjih poslova Nemačke, „nanet težak udarac desničarskoj ekstremističkoj sceni“ ujedinio je slobodne intelektualce da ovaj čin proglase vandalizmom bez premca. Slagali se sa stavovima Jirgena Elzesera, glavnog urednika časopisa čije su objave imale milionsku posećenost, ili ne- tek ovo je, smatraju nemački pravnici opasan presedan koji u Nemačkoj nije viđen od vremena Trećeg Rajha.
O tome da li je zabranom slobode govora grubo prekršen Ustav zemlje, može li ovaj presedan biti uvod u niz drugih i približava li se Nemačka opasnim crvenim linijama koje je dele od fašizma, za naš portal govori ugledni nemački pravnik, advokat, predavač javnog, međunarodnog i evropskog prava na više nemačkih univerziteta – Ulrih Vozgerau.
Oštro ste osudili zabranu časopisa Kompakt podsećajući da se u skorijoj istoriji ništa slično nije desilo na nemačkoj javnoj sceni. Da li ste bili usamljeni u kritikama ovog poteza Vlade?
Nijedan advokat koji je poslednjih dana javno govorio u Nemačkoj na tu temu, postupke saveznog ministra unutrašnjih poslova nije ocenio kao pravno besprekorne ili bezazlene. Svi se slažu da to tako ne ide. Ukoliko ova mera prođe, sledeći korak mogla bi biti zabrana najveće opozicione stranke- Alternative za Nemačku.
Da li se posle ovakvog pravnog presedana- svaka kritika vlasti može podvesti pod desničarsko delovanje, i sledstveno primeru Kompakta-pravno sankcionisati?
To je zaista tako. Ozbiljno: Ako danas javno izjavite u Nemačkoj da „nije u našem interesu da postanemo kancelarija za socijalnu zaštitu celog sveta – više zdravog razuma ne može da se kaže u jednoj rečenici – onda rizikujete da od strane Kancelarije za zaštitu ustava budete etiketirani kao „zaposleni! desni ekstremista” klasifikovan „na osnovu toga što ste negirali „ljudsko dostojanstvo” velikog dela svetske populacije. Ovo se očigledno sastoji u tome da u bilo kom trenutku možete da uđete u Nemačku i zatražite socijalna davanja…
Migracija nije tema mejnstrim medija u Nemačkoj, pretpostavljam po obrascu- ono o čemu se ne piše i ne postoji kao problem?
Na nemačkoj televiziji pokušavaju da odvuku pažnju ljudi od svih pravih problema namećući im temu klimatskih promena. Ljudi treba da razmisle kako bi, na primer, trebalo da promene ishranu da bi ponovo zahladilo, iako je ovo već prilično kul leto. Sve je ovo krajnje suludo: više ne jedemo meso i vozimo bicikle da napolju bude hladnije, pa da se i mi smrzavamo…
Bili ste učesnik sastanka u Potsdamu od koga su Soroševi mediji skrojili aferu svetskih razmera. Učesnici na sastanku optuženi su da su kovali tajni plan za progon milion migranata..Šta je zapravo istina?
U nemačkoj Vikipediji o „sastanku u Potsdamu“ cela stvar je opisana kao „sastanak desničarskih ekstremista“ (što u Nemačkoj predstavlja sinonim za nasilne neonaciste), a to je čak napisano i u naslovu. Ali upravo to je poenta. Zapravo, krajnje zgražavanje dolazi od činjenice da, iako se zapravo govorilo o „remigraciji“, na sastanku nije bio prisutan ni jedan „desničarski ekstremista“ već su sastanak organizovali konzervativni i ekonomski liberalni slobodnjaci i preduzetnici, zapravo reč je o dosta imućnih ljudi. Na sastanku se vodio normalan razgovor sa Martinom Selnerom.
Zastupali ste pomenute preduzetnike na sudu. Sa kojim argumentima ste rušili lažne optužbe?
Očigledno su javni emiteri zamislili da će se učesnici kada shvate da su „uhvaćeni“ uspaničiti, pokušati da negiraju svoje prisustvo ili potvrde da ne znaju ko je Martin Selner, jer bi, u protivnom, odmah pobegli vrišteći. Igrao sam ključnu ulogu u odbrambenoj borbi „Düsseldorfer Kreises”, odnosno ove grupe preduzetnika, na sudu i u medijima, a ispalo je sasvim drugačije. Rekli smo, naravno da je Martin Selner bio prisutan, da je predstavio knjigu i da mi – kao i svi u Nemačkoj – imamo pravo da razgovaramo sa njim u bilo koje vreme ako to želimo, a da je, uzgred, govorio veoma razumno u Potsdamu i ostavio odličan utisak. Dakle, ljudi koji nikako nisu „desničarski ekstremisti“, već etablirani ljudi, jasno su stavili do znanja da više ne igraju po političkim pravilima levice i da ne prihvataju ulogu arbitra, jer je upravo takvo ponašanje koje je bilo primarno pod Merkelovom postalo merilo u CDU. Sve je to dovelo Nemačku u katastrofu.
Mejnstrim mediji se posle suđenja nisu „posuli pepelom po glavi“. Čini se da ostaju dosledni svojoj interpretaciji događaja?
Navodno „istraživanje“ koje sada osvaja jednu medijsku nagradu za drugom je zapravo izmišljena predstava koja izvodi i u kojoj glumci stavljaju do znanja da to što govore naravno nije stvarno rečeno. „Korektiv“ se jasno odredio na sudovima da sugestije o navodnim planovima za deportaciju ili proterivanje nisu bile činjenične izjave i deo diskusija koje su se zaista vodile, već osuđujuće spekulacije o navodnim tajnim željama pojedinih učesnika, te da u promociji knjige Martina Selnera nije bilo ništa ni nezakonito ili protivustavno. Istovremeno, javnost tvrdi da je izmišljena predstava zapravo „istraživanje” koje je „otkrilo” neke planove.
Kakva je uloga levice u kreiranju političke stvarnosti u Nemačkoj?
Moja dijagnoza je da organizovana levica u Nemačkoj očajava zbog činjenice da, iako u velikoj meri kontroliše medije, ne može da promeni stvarnost. Sama levica doživljava „kognitivnu disonancu“, ne zna da li je pobedila ili izgubila. Odgovor je verovatno sledeći: u javnim medijima levica je konačno pobedila, ali u poređenju sa realnošću, ona vodi unapred izgubljenu bitku.
Da li uskraćivanje medijskog prostora za drugačije mišljenje Levica ipak kupuje sebi vreme?
Nemačka se nalazi u katastrofalnoj situaciji, a od kada je u avgustu 2010. objavljena knjiga „Nemačka sama sebe ukida” Tila Sarazina, verovatno od Drugog svetskog rata najuspešnijeg nemačkog dela koje nije fikcija, niko ne može da kaže da ništa nije primetio. Postojeći problemi su uzrokovani neuspehom vlade. Značajno je da levičari koji su jurišali na Sarazinovu knjigu nikada nisu tražili da sa njim diskutuju i argumentima opovrgnu njegove dijagnoze; Uvek se radilo samo o tome da se spreči njegovo pojavljivanje, da mu se ni na minut ne da da progovori! Shodno tome, političari AfD-a skoro nikada nisu pozvani u javne tok-emisije. Levica zna da je zapravo iscrpela svoje argumente. Ne postoji zaista dobar argument zašto milioni mladića sa Bliskog istoka i Afrike emigriraju u sisteme socijalnog osiguranja u koje nikada nisu ulagali i nikada neće platiti, jer uglavnom nemaju ni diplomu ni stručnu spremu. Ili, zašto prisusutvujemo sistematskom uništavanju, između ostalog, nemačke automobilske i hemijske industrije, kojoj zemlja duguje svoj prosperitet, i koje bi zapravo trebalo da budu od koristi i u našem interesu. Umesto odgovora, levica kaže – kao i uvek – da su skeptici i kritičari ovog ludila „desničarski ekstremisti“ kojima „ne treba dati platformu“. Odlučno levičarski, ali razuman društveni naučnik Volfgang Štrik rekao je 2015. povodom izbegličke krize da se u Nemačkoj zdrav razum jednostavno proglašava „desničarskim ekstremizmom“.
Sledi li posle ukidanja slobode štampe i zabrana opozicionih stranaka koje ne dele iste vrednosti sa vladajućom semafor koalicijom?
Pretpostavljam da će pre ili kasnije – verovatno posle izbora u septembru u tri države– biti pokrenut postupak za zabranu AfD-a. Jednostavno zato što ste već probali sve ostalo i nije pomoglo. Uzgred, manje bih govorio o „desničarskim snagama“, a više o politici orijentisanoj na stvarnost koja je u suprotnosti sa utopijskim mentalitetom koji dominira većinom medija. U svim političkim partijama ima – takođe – ljudi orijentisanih na stvarnost, ali – upravo zato što su realisti! – oni znaju da je jasna posvećenost politici orijentisanoj ka realnosti put ka poništavanju karijere pod optužbom da iza realizma stoji nacizam, i sprovođenja odgovarajuće kampanje. Ova igra bi se mogla završiti tek, koliko god to sada loše zvučalo, ali onda kada se „nacistička optužba“ više ne bi imale efekta zbog istrošenosti u očima javnosti već bile kategorisane kao nagrada. U nekim od novih saveznih država to se već dogodilo, što zauzvrat izaziva veliku zabrinutost kod mnogih Zapadnih Nemaca, uključujući i i one prilično konzervativne.
Izvor: EagleEyeExplore
Komentariši