Intervju sa Ivelinom Prvanovim, članom bugarskog parlamenta: NATO članica u ritama

Šta je pristupanje Severnoatlantskoj alijansi i EU donelo bugarskom narodu i da li poklanjajući poverenje suverenističkim strankama građani glasaju za goli opstanak

Odluka Ivelina Prvanova da uplovi u političke vode-nametnula je nimalo vesela stvarnost u Bugarskoj i još neveselija činjenica da na javnoj sceni nije postojala opcija koja bi iznela ideje za koje se intimno zalagao- a koje su sadržane u proglasu pokreta „Preporod“ – Bugarsku vratiti Bugarima.

„Pre nekog vremena poželeo sam da pročitam knjigu o našim bitkama u Prvom svetskom ratu. Pokazalo se da takva knjiga ne postoji i bio sam prinuđen da je napišem. Tako se rodila i ideja o osvetljavanju jednog drugog istorijskog perioda. Ispostavilo se da i u politici i upravljanju državom takođe ne postoji osoba koja bi mogla da sprovede ono što smatram važnim. Nije bilo nijedne partije u poslednjim decenijama, koja bi zadovoljile moje težnje. Tada sam se upoznao sa grupom entuzijasta i stvorena je partija Preporod“, kaže Ivelin Prvanov, narodni poslanik, član predsedništva organizacionog saveta, član parlamentarne komisije za odbranu Republike Bugarske, i član bugarske partije i pokreta Preporod (Vъzraždane).

Koji su ciljevi pokreta Preporod?

Primarni cilj je obnova Bugarske – i vraćanje statusa ekonomske, kulturne, društvene i političke sile, kakav je nekada imala. . . Želimo da budemo ravnopravni sa drugim državama u Evropskoj uniji, na Balkanu i svetu. Diktat stranih vlada, vojski,stranih interesa bio je u suprotnosti sa našim – usmeren protiv bugarskog naroda i države. Mi želimo da Bugarsku vratimo Bugarima.

Program sugeriše da je Bugarska izgubila suverenitet. U kojoj meri je toj činjenici doprinelo pristupanje zemlje NATO-u i Evropskoj uniji?

Članstvo se pokazalo štetnim. Takav izbor je, u ime naroda, napravila pseudo-elita, potčinjena stranim interesima koja je i stvorena na način kako se to radi u kolonijama. Ona je rešila da pomoću propagande obmane narod sa obećanjima da mu predstoji dobar i lagodan život. Međutim, vidimo da je materijalni standard Bugara niži od onoga koji smo imali od 1979. do 1990. godine. Da, neki su postali oligarsi, poput onih u Latinskoj Americi, ali većina se suočila sa padom životnog standarda i visokoim procentom nezaposlenosti. To je račun koji je narod platio.

Pored evidentnog rascepa između nekoliko stotina izuzetno imućnih i naroda, šta vidite kao glavne probleme, a potom i zadatke bugarskog naroda?

Osnovni problemi proističu iz sporazuma koje je naša vlada potpisala, posebno onim koji su sklopljeni prilikom ulaska u Evropsku uniju i koji su se negativno odrazili na našu privredu. O tome je trebalo da se pregovara. Ovako smo prepoznati samo kao tržište, kao potrošači. Mnoga naša preduzeća su likvidirana. Bugari su na Balkanu bili najveći proizvođači niza poljoprivrednih proizvoda, koji su se izvozili širom sveta. Mlađe generacije ne moge da shvate da smo imali kosmonaute, da smo proizvodili kosmičku opremu i tehnologiju, koja se koristila i na orbitalnoj stanici (Mir, prim.aut.). Kada čuju tako nešto, mladi ljudi u neverici kažu „To je nemoguće.” Naprosto, horizont očekivanja je veoma snižen, do nivoa dnevnog preživljavanja. Ono što se vidi u medijima i na reklamama koje pozivaju na potrošnju, najviše je dostignuće o kojem se mašta.

Šta smo još izgubili kao nacija? Izgubili smo ono što je ranije jačalo narod, a to je poljoprivreda. Mi smo tradicionalno poljoprivredna zemlja i bavili smo se prevashodno voćarstvom i žitaricama. Imali smo sve što je potrebno za prehranu, a sada ljudi na selu nemaju sa kime da rade, nemaju od koga nešto da pozajme. Kada neko od starijih umre, nema ko da ga nasledi. To je veliki demografski problem. Kada su napravljene kvote, pokazalo se da često proizvođači ne mogu da prodaju proizvode, a s druge strane nije bilo posla, pa su počeli da emigriraju. Nedostatak u domaćoj poljoprivrednoj proizvodnji, nastao emigracijom i padom nataliteta nadomešten je uvozom – opet po kvotama. Proizvodnja u drugim članicama je u toj meri automatizovana da podstiče dodatnu depopulaciju sela.Dakle, produbljuje se demografski problem, to jest problem opstanka porodice. Ako neko u Bugarskoj hoće da počne da radi i izađe na tržište suočava se sa problemom jer je domaća potrošnja, usled smanjenja broja stanovništva, sve manja. Ukoliko hoće da bude izvozno orjentisan, tamo ga već čekaju velike međunarodne korporacije.

Dotakli ste se granica, u smislu izvoza. Međutim, kada su one već spomenute, ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je blizu vaših granica rat. Kakvo se narod u Bugarskoj odnosi prema sukobu na istoku Evrope?

Ogromna većina ljudi je prijateljski nastrojena prema Rusiji i prema ruskom narodu. To nije stvar pritiska već emocija. Bugarska je dala ćirilicu kao temelj kulture savremenih slovenskih naroda. Slovenski narodi su kao deca koja su porasla, a Bugarska je kao stari roditelj, koji je oslabio i koji teško može da štiti dete jer je i njemu samom potrebna pomoć. Bugari, njih oko 75 posto, po rezultatima različitih socioloških istraživanja, doživljavaju Ruse kao deo svoje porodice. To je razlog što globalistička, multikulturalna elita ulaže ogromna sredstva u antirusku propagandu. Televizije, radio stanice i novine pokušavaju da usade u srca i duše omrazu i stvore razdor u porodici. Kao što je rečeno u Bibliji da dom koji ostaje u slozi drugi ne mogu da unište. Ali nejedinstvo se raširilo među narodima istočne Evrope. Ljudi, koji zaista sprovode antirusku politiku čine možda 6 do 7 odsto stanovništva. Možda ima još toliko apatičnih, ali ogromna većina je drugačije nastrojena. Ipak, odluke donosi elita, koja crpi svoju snagu iz metropole (kolonijalni centar, S. J.). Bugarska nije konsultovana po pitanju NATO. Kod nas nije bilo referenduma, nije bilo glasanja o tom pitanju. Bugarska nije pitana ni da li želi da bude članica EU. Tu odluku donele su pseudo-elite uz pomoć Anglosaksonaca. S druge strane, ukoliko bi se Rusi pojavili na našim granicama, oni najglasniji u njihovoj osudi rekli bi: „Mi nismo takvi. Mi smo vam prijatelji. Prikrivali smo se, jer smo bili izloženi pritisku neprijatelja, koji je bio mnogo jak.” Reč je neprincipijelnim ljudima koji konjukturno slede sopstveni biznis plan.

Da li se ta tema uopšte pominje u kampanji, koja se sada zahuktava?

Kampanja tek počinje (intervju je vođen pre Krstovdana, kada je ona formalno započela). Naš pristup je principijelan. Nismo nikada rekli da treba da budemo satelit Rusije ili da joj budemo potčinjeni, već ukazujemo na to da su interesi Bugarske i Rusije na političkom i ekonomskom planu podudarni u oko 80 odsto slučajeva. Dakle, mi smo pragmatični. Šta to znači? Pragmatično je da dobijemo energetske resurse po povoljnijim cenama, kao i drugu robu, pragmnatično je da naše kompanije na Crnom moru imaju predstavništva u Rusiji. Stoga, zašto bi radili protiv sopstvenih interesa? Zašto ne bi obezbedili povoljnije uslove za trgovinu, jeftinije izvore energije? Zašto da kupujemo naftu i gas preko Turske?
Isti slučaj je i sa letovima iz Sofije u Moskvu. Ranije je postoja let, koji je trajao dva sata. Sada se do ruske prestonice putuje preko Beograda i ta opcija je najskuplja. Druge rute idu preko Carigrada, Izmira, Antalije, pa i Bakua u Azerbejdžanu, što jeste najjeftinija varijanta, ali podrazumeva 10-12 časova leta. Kakve se namere kriju za ovih mera? Da se prekinu veze, lične, kulturne i ekonomske sa Rusijom, što sve treba da dodatno pomogne modeliranju novog čoveka, kao pojedinca. Takav novi čovek može da bude građanin sveta, Evropejac, kosmopolita ili evroatlantista.

Delimično ste rekli kakvu budućnost želite za Bugarsku, ali kad već govorimo o inostranstvu, kako Preporod vidi budućnost i uređenje balkanskih odnosa?

Što se tiče Balkana, značajan je put bilateralnih sporazuma, a posle i krupniji dogovori. Mogao bi se oformiti centralni balkanski ekonomski savez, ili istočnoevropski ekonomski savez, pa i odbrambeni, po uzoru na Centralnoevropsku odbrambenu saradnju (Central European Defence Cooperation – CEDC). Daću primer Balkanskog saveza. Pre nekog vremena, na televiziji sam rekao da bi mogli da napravimo listu saveza u kojima je učestvovala Bugarska, po stepenu samostalnosti odlučivanja i uticaja koji smo preko tog saveza mogli da ostvarimo kao ekonomska i politička sila u spoljnim poslovima. Na prvom mestu je Balkanski savez (1912. godine sa Srbijom, Grčkom i Crnom Gorom), kada smo udruženi sa pravoslavnima, najbolje stajali ekonomski i vojno, i uspevali da kulturno i ekonomski projektujemo uticaj izvan granica. To je sada nedostižno. Drugi na skali je savez Sila Osovine. Da, tada smo zavisili od Nemaca, ali Nemci su priznavali naša prava na Balkanu. Od nas nisu tražili da ratujemo sa Rusijom i da šaljemo vojsku protiv Rusije, već samo logističku podršku. Nisu tražili da stradamo kao Rumuni, Italijani i drugi na (istočnom) frontu. Moglo bi se reći da smo sačuvali neku nezavisnost unutar saveza. Još niži nivo je onaj koji smo imali u okviru saveza Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Tu smo imali još manju autonomiju, jer je vojska bila objedinjena i pod vrhovnom nemačkom komandom. Sledeći na skali, naniže je Varšavski ugovor po kojem smo moralli da učestvujemo u operacijama, mimo sopstvene volje, u Čehoslovačkoj (intervencija 1968). Posedujem i neka dokumenta koja govore o našem učešću u intervenciji 1956. u Mađarskoj. Nismo imali autonomiju u tim operacijama, ali jesmo u zaštiti sopstvenih granica na Balkanu. Na kraju smo ušli u NATO. To je najniže na listi. Imamo najmanji uticaj (na donošenje odluka, prim. S. J.), najmanju autonomiju, nikakvu projekciju uticaja u inostranstvo i veliku zavisnost od stranaca. Stoga je, kao što vidite, Balkanski savez naš vrhunac, (učešće u, S. J.), kroz svetske ratove sledi spuštanje na listi, Varšavski ugovor je veliko odricanje od autonomije i danas imamo potpuno odustajanje od slobode delovanja. Sada je Bugarska svedena na pukog izvršioca (tuđih naloga, S. J.).

Kada pričamo o balkanskim odnosima, o odnosima između naroda, osim politike i saveza, važnu ulogu igra i Crkva. Znamo da je (bugarski) patrijarh Maksim imao dobre odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom i patrijarhom Pavlom. Patrijarh Neofit je uživao veliki ugled u Srbiji među pravoslavnima. Sad imate novog patrijarha, Danaila i situaciju u kojoj se deo građanskih organizacija u Bugarskoj buni zbog njegovog izbora. Kakav je vaš stav po tom pitanju?

To je posledica ranijih spornih izbora, ali u ovom slučaju, patrijarh je izabran neupitno — rekli bi, bez mogućnosti apelacije. Odabrana je ličnost koja će voditi Crkvu u skladu sa njenom samostalnošću i u interesu naroda. A što se tiče tih, navodno građanskih organizacija, ne znam koliko je građana zaista u njima? Reklo bi se da su građanske jer su registrovane u nekom gradu, najčešće Sofiji. U pitanju su posrednici stranih sila koji deluju u stranom interesu, za strane fondacije i ambasade. Njima ne odgovara nijedno dobro rešenje za Balkan i Rusiju. Želeli su da se izabere čovek koji bi sejao sukobe. Najtačnije bi rekli, da su želeli da imamo poglavara kao onoga koji stoji na čelu (tzv.) Ukrajinske crkve, pa da produbljuje sukob sa Moskvom. Kako taj plan nije uspeo, i s obzirom da nema duhovnika koji bi se protivili izboru (patrijarha) pojavljuju se nekakvi građani. To su građani koji se deru i bune poput onih na Majdanu (u Kijevu 2013/14, prim. S. J.), koji bi poslužili jednokratno. Vidite u šta se pretvorila Ukrajina. Kad bi slušali takve građane, možda bi izgubili i grad.

Šta vidite kao vaš najveći uspeh u tekućem sazivu skupštine i šta očekujete od izbora zakazanih za 27. oktobar?

Najveći uspeh je zakon koji se tiče homoseksualaca, tj. LGBT i onih koji ne mogu da odrede pol. U pitanju je Zakon kojim se sprečava propaganda koju EU širi po celom svetu, odnosno ona se zabranjuje u školama i vrtićima. Ovaj zakon sprečava uticaj takve propagande na decu. Na Zapadu su najpre dozvolili predstavnicima (LGBT) da deci puštaju pesme, pevaju, pričaju priče i kroz igru serviraju poruke koje su protiv prirode, protiv biologije. Sada hoće taj model da primene u istočnoj Evropi, ali se suočavaju sa otporom ljudi, nezavisno od konfesionalne pripadnosti, da li su pravoslavni, rimokatolici ili protestanti. Prosto ne prihvataju ono što je protivprirodno. Ovaj zakon smo predložili u vreme pripreme predizborne kampanje i računali da je s obzirom na to da je 99 odsto glasačkog tela konzervativno, mala šansa da se druge partije ogluše o predlog. Inicijativa je prihvaćena i vest je odjeknula u istočnoj Evropi. Slovaci takođe već razmatraju da ga usvoje, a i druge države se spremaju da usvoje slične zakone. To je naš najveći uspeh zbog koga su nas prozvali fašistima. Bilo je pokušaja da peticiju protiv ovog zakona potpiše nastavno osoblje i jedan broj je pristao, verovatno pod pritiskom. Tada smo rekli: Odlično, roditelji, očevi i majke, imate priliku da vidite ko vam obrazuje decu. Ispostavilo se da je barem 30 odsto potpisa falsifikovano. Sledeći korak je bio Predlog zakona za registraciju stranih agenata. (Zakon nije usvojen, odbio ga je 19. septembra parlamentarni odbor za kulturu i medije). U pitanju je američki zakon, koji smo preveli pa ne mogu da kažu da je to Putinov zakon. Preko Predloga zakona možemo da ogolimo propagandu i izvedemo na čistac izdajnike i strane agente, tj. one koji ne žele da glasaju za pravni tekst koji bi zaštitio državu, posebno pravosuđe od stranog uticaja i stranih fondacija.

Inicirali ste sakupljanje potpisa za referendum vezan za ulazak u evrozonu. Očekujete li da se po ovom pitanju ispopštuje volja naroda?

Bugarsko zakonodavstvo propisuje da je za referendum neophodno sakupiti 400 hiljada potpisa. Mi smo ih sakupili i referendum bi trebalo da se sprovede zajedno sa prvim sledećim izborima, koji god oni bili, predsednički, parlamentarni… Ko zadržava predsednika da raspiše referendum? Parlament zabranjuje referendum iako po važećem Ustavu nije za to nadležan. Referendum prosto treba da se održi. Stalno odlažu, te zbog skraćenja mandata, te drugih problema… Od prošle godine mi smo u trećoj predizbornoj kampanji. Ali Ustav su narušili državni vrh, izvršni, zakonodavni i sudski. O čemu se radi? Tražimo referendum da sačuvamo našu nacionalnu valutu — lev — i da ne ulazimo u evrozonu. Mi nismo kategorično rekli da neće Bugarska ući (u Evrozonu). Neka narod odluči. Ako glasaju da uđemo, u redu. Ali svi su ustali protiv, sve te moderne građanske organizacije i moderne demokratske stranke ne žele najdemokratskije izražavanje narodne volje — referendum. To je naša velika borba za očuvanje finansijskog suvereniteta i mi smo ukazali na primer istočnoevropskih i skandinavskih država- Poljske, Švedske, Danske, Rumunije i Mađarske. Zašto Bugarska mora da žuri sa ulaskom u stranu finansijsku uniju usled čega bi Bugarska centralna banka postala samo filijala Evropske centralne banke iz Frankfurta. Činovnike u Frankfurtu ne zanimaju interesi Bugarske ili Balkana, već samo tehnički rad. Postajemo u potpunosti zavisni. Ne možemo samostalno da raspolažemo budžetom, da podižemo plate i penzije, planiramo samostalno rashode za vojsku i policiju… To je velika bitka u koju polažemo puno nade, da zaštitimo pravo na izbor, na referendum. Pored toga, tražimo sprovođenje referenduma i po pitanju članstva u Evropskoj uniji i u NATO, jer oni nisu održani. Glas naroda je glas Boga. Tako se kaže u Bugarskoj.

Rekli ste koji ste rezultat napravili, šta očekujete na izborima?

Nalazimo se na samom početku kampanje i u narednim danima očekujem sve vrste ‘ratnih diverzija’. Tendencija je da imamo blagi rast u odnosu na druge, ali ne bih iznosio konkretne projekcije, jer nismo obradili sve regione. Pred nama je mesec velike propagande. Naši protivnici su vešti u razvodnjavanju debata i otvaranju perifernih pitanja kako bi skrenuli pažnju sa onih krucijalnih. Trenutno jedna tema okupira pažnju bugarske javnosti. Dva pilota su poginula u pripremama proslave 20. godišnjice ulaska u NATO. Po svemu sudeći u pitanju je tehnički kvar. Za vojsku i narod nema para, smanjuje se budžet za penzije i studente ali se šalje pomoć Ukrajini. I dok Nemačka, Finska, naravno Mađarska žele da smanje davanja, Bugarska nastavlja da odvaja od budžeta. Ukrajinci uživaju privilegije, koriste gradski prevoz besplatno, dok kontrolori istovremeno napadaju penzionera, ako slučajno nije kupio kartu. Nama je jasno da je Bugarska kao država počela da radi protiv sopstvenih interesa, pod izgovorom pomoći Ukrajini. A prekid rata neće da podrže, kao što su opstruirali mirovne pregovore u Istanbulu. Tamo je potpisan mirovni sporazum, ali se ni dan danas ne zna tekst tog sporazuma. Od tog rata stradaju sve Crnomorske države, što se naravno odražava na privredu.

Izvor: EagleEyeExplore