Intervju: Nikola Mirković – Francuska je bure baruta

Vlasnik Le monda nikada nije odgovarao za činjenicu da se na serveru internet giganta Free, takođe u njegovom vlasništvu, čuva polovina pedopornografskih sadržaja. Ali je zato uhapšen vlasnik Telegrama. Zašto? Makron želi da kontroliše informacije, da uništi alternativne izvore vesti i da ima uvid u sadržaje na telegramu, kako bi špijunirao svoje građane. Posledice ovog hapšenja su impresivne. Ljudi su zaista šokirani u Francuskoj i drugde u svetu.

Pre revolucije, francuski kraljevi su bili nazivani najhrišćanskijim – très chrétien –, i čak tokom vladavine Napoleona III (car 1852-1870), Francuska je bila smatrana najromanokatoličkijom zemljom, zaštitnicom papstva i hrišćana u Osmanskom carstvu. Otvaranje i zatvaranje Olimpijskih igara u Parizu prikazuju antihrišćanske vrednosti i čak se smatraju ismevanjem Hrista. Kakva je religiozna slika savremene Francuske?

Francuska je jedna od najstarijih nacija u Evropi. Njeno rođenje je neposredno povezano sa krštenjem Hlodoveha, prvog kralja Franaka 496. godine. Stoga je Francuska jedna od najstarijih hrišćanskih nacija i oduvek je smatrana za odlučnu odbranu hrišćanstva. Ova država je čak ponela i naziv “najstarije kćeri Crkve” (od 16. veka ulazi u upotrebu ovaj naziv Fils aîné de l'Église), i zaista je imala posebnu ulogu u odbrani progonjenih hrišćanskih zajednica u tuđim zemljama. Katolicizam je u velikoj meri bio jedan od zajedničkih sadržalaca istorije Francuske. Pomislite na neke od najznačajnijih francuskih istorijskih ličnosti poput Karla velikog, Luja IX Svetog (1214-1270), Jovanku Orleanku, Bleza Paskala, Pola Klodela (pisca i diplomate +1955), Svetog Vinsenta de Pola (+1660), Svetu Terezu od Lisjea (+1897), Šarla de Gola, Fransoa Morijaka (1970)… svi oni su bili poznati po njihovoj katoličkoj veroispovesti. Ipak, od Francuske revolucije i posebno nakon demonstracija maja 1968. Francuska je polako ali sigurno odsečena od svog hrišćanskog korenja. Pod maskom izgradnje sekularne države francuske elite, bilo sa levice ili sa desnice, zapravo su stvarale jednu antihrišćansku državu. U tome su im posredno pomogli biskupi katoličke crkve u Francuskoj koji su se predali obnovljenstvu (aggiornamento) Drugog Vatikanskog koncila. Mislili su da će ako postanu progresivniji i bliži protestantskoj teologiji ojačati crkvu i zadobiti nove članove. Međutim, desilo se upravo suprotno. Sukcesivno, od 1960ih katolicizam je izgnan iz francuskog društva. I ono što je samo dve generacije ranije bilo nezamislivo postalo je danas normalni način mišljenja i delanja (mejnstrim). Ukupna delatnost kulture poništavanja (kansel kultura) i vokizma odrazila se na ključni stub francuskog društva. Danas je uobičajenije reći „srećni praznici” nego „Srećan Božić”. Uskršnji praznici su postali “prolećni praznici”. Mlađa generacija Francuza bi imala teškoća da razlikuje kaluđericu i muslimanku koja nosi hidžab. Više nisu upoznati sa Biblijom, niti sa učenjima Crkve ili sa kulturnom dimenzijom katoličke konfesionalnosti. Ne znaju za Boga.

Posle Drugog svetskog rata oko 90 odsto Francuza su sebe smatrali za (rimo)katolike, a danas se procenjuje da ih je 40 do 50 odsto, a samo 5 do 10 odsto se smatraju praktikantima.

To je mračno doba za hrišćane u Francuskoj. Antikatolička elita ima osećaj da je već pobedila. Hrišćanstvo se ismeva na televiziji, bogohulilo se na Poslednju večeru tokom Olimpijade (na otvaranju), a crkve se vandalizuju i skrnave. Ministar unutrašnjih poslova priznaje da se u proseku nešto više od dve crkve svakodnevno skrnave. Francuska je postala agnostička država sa izraženo antikatoličkom elitom i rastućom i brzo širećom muslimanskom zajednicom.

Uprkos ovoj zlokobnoj slici religijskog pejzaža postoji, naravno, i zrno nade. Mnogi u katoličkoj zajednici su shvatili šta se dešava. Oni imaju manje poverenja u političare koji ih iznova izdaju. Preduzimaju inicijative kako bi unapredili sopstvene škole i njihove medije i sada su više politizovani (politički organizovani) nego ranije. Još uvek ne pričamo o poslednjim Mohikancima, jer je preostala snažna zajednica nekoliko miliona katolika. Oni su svesni da, ukoliko ne delaju brzo, može doći do nestanka katoličanstva u Francuskoj. Prošle godine, posle dugo vremena u Francuskoj, broj krštenja je porastao za 30 odsto. Ljudi počinju da se vraćaju crkvi, ponovo otkrivaju katoličku veru i hrišćansko nasleđe. Mlađe i dinamičnije zajednice žanju plodove ove obnovljene potrage za Bogom. Tradicionalistički pokret (koji ne praktikuje modernu misu i čija je liturgija, iako drugačija, suštinski bliska vizantijskoj) ima snažan porast i privlači puno mladih Francuza. Tradicionalisti daju sve više sveštenstva i monaštva i smatra se da bi već u sledećoj generaciji do polovine francuskih sveštenika moglo da dolazi iz tih zajednica. Radi se o onima koji imaju tradicionalniji i više ‘ortodoksni’ pristup katoličkoj konfesiji, dok odbijaju modernizam i duh ađornamenta (obnovljenstva). Prošlog juna je 20 000 mladih rimokatolika tri dana hodočastilo od Pariza do Šartra. To je tri puta veći broj učesnika ovog tradicionalnog pokloničkog hoda u odnosu na pre dvadeset godina. Da rezimiramo, situacija je izuzetno teška za hrišćane, ali oni se organizuju i spremaju se da uzvrate. Još nisu rekli svoju poslednju reč.

Pored hrišćanskog nasleđa, Francuska je poznata po svojim umetnicima i muzejima. U tom smislu, deluje kao čudna poruka činjenica da su čuvene umetničke opere predstavljene kao polupotopljene u reci Seni? Da li je to povezano sa stavom Makrona koji je jednom rekao „Il n’y a pas de culture Française, Il n’y a pas une culture française, il y a une culture en France et elle est diverse.”?

Emanuel Makron ima podeljenu ličnost. U jednom trenutku će se hvaliti kako je imao katolički odgoj, a u drugom će sprovoditi antikatoličku i antifrancusku agendu. Mnoge Francuze je šokirala njegova izjava da nema francuske kulture ili da istorija Francuske treba da bude dekonstruisana. Makron je „mladi lider” (Young Leader) francusko-američke fondacije i on oličava savremenu neoliberalnu, neokonzervativnu i proatlantističku elitu. On sanja o Njujorku i San Francisku, a ne o Kaleu ili Bordou. Radio je kao investicioni bankar za Rotšilde, pa su ga njegovi mentori globalisti, katapultirali u politiku. Makron se zalaže za dekonstrukciju i brisanje istorije Francuske i njene religije. Veliki je zagovornik celokupnog novog društvenog inžinjeringa koji dolazi sa američkih univerzitetskih kampova. Između ostalog, onih koji se tiču redefinisanja toga šta znače muškarac, žena, porodica i društvo. Uveren je da su SAD garant određenog svetskog poretka i da je zato svetu potrebna snažna Amerika. Zapravo, on je obrnuta slika generala Šarla de Gola, koji se borio za slobodnu Francusku i puno rizikovao da bi otadžbinu povratio od nacista, a da ne postane američka pudlica. Ono što se desilo sa hrišćanstvom se u Francuskoj, naravno, prelilo i na kulturnu scenu. To je logično. Jer, ako od francuske kulture izuzmete hrišćansko nasleđe, ne ostaje vam mnogo. Modernisti su pokušali da popune prazninu provokativnošću, nerazumnim i nedostojnim delima, čiji rezultat je ono što ste mogli da vidite na otvaranju Olimpijade. Verujte mi, još gore stoje stvari sa muzejima, televizijom i francuskim školama. To je program globalista, koji žele da dekonstruišu tradicionalna društva i zamene ih sa atlantističkim, indivualističkim društvom bez tradicija, bez duhovnog nasleđa. Žele društvo u kome ništa neće stajati između, s jedne strane, pojedinca i s druge strane, ledene ruke države i raširenih pipaka međunarodnih korporacija. To nije samo francuski fenomen. Pogledajte širom zapadnog sveta. Sve nas zahvata epidemija društvenog reinženjeringa i spaljivanje naših identiteta. To je nečuveno na Zapadu i može se podvesti pod kulturno samoubistvo. U Ujedinjenom Kraljevstvu je još gore, ali Francuska je još uvek na nizbrdici. Evropske zemlje, koje nastoje da pružaju otpor, poput Mađarske, Slovačke ili Srbije su na udaru globalista, koji žele da ih potčine. Nemoguće je realizovati fantaziju stvaranja modernog čoveka ako on još ima duboke korene, koji ga vezuju sa prošlošću i omogućavaju mu da se prilagodi sadašnjosti i spremi za budućnost. Globalisti žele da nam iščupaju korenje kako bi pripremili dolazak transhumanog čoveka koga će pokretati tehnologija i kultovi progresivizma i scijentizma. U njihovom svetu nema prostora za kulturu, nasleđe i Boga. Žele da ponovo napišu istoriju na praznom listu papira.

Posle Drugog svetskog rata, čuveni general i državnik, Šarl de Gol je sačuvao francusku veličinu (grandeur) u međunarodnim odnosima i zajedno sa drugim državnicima inaugurisao dirigovanu, odnosno ekonomiju kojom upravlja vlada. Sličnu ekonomsku politiku je imala i Italija sve do 1980-ih. Kako bi opisali savremenu ekonomsku politiku i rezultate po Francusku?

De Gol je bio poslednji veliki francuski političar. Imao je osećaj posvećenosti, umeo je da planira i nije se plašio da donese odluke. Pre svega, voleo je Francusku, voleo je Francuze, i njegova jedina preokupacija bila je dobrobit njegove zemlje i njegovog naroda. De Golov naslednik, Žorž Pompidu, bio je bankar Rotšilda. Od tada je sve pošlo nizbrdo. I levo i desno krilo sprovodili su veoma progresivne agende i gurali Francusku u nadnacionalni zagrljaj Evropske unije, gde prestaje da bude nacija i sve više postaje provincija. Ne zaboravimo da je za Zbignjeva Bžežinskog u knjizi The Great Chessboard, Zapadna Evropa globalno američki protektorat. Odričući se svojih dužnosti kao suverena država, Francuska se nalazi na strašnom padu. Francuska ima drugu najveću morsku površinu na svetu, ali mora da uvozi ribu. Francuska je nekada bila tehnološka tvrđava, razvijajući svoju nuklearnu energiju, brzi voz TGV, Konkord… Francuska je razvijala svoje računare i imala jednu od najnaprednijih diplomatskih i obaveštajnih mreža na svetu. Sada Francuska zavisi od visokih tehnologija koje dolaze iz SAD-a ili Azije. Ima nacionalni dug preko 110% svog BDP-a, a njen budžet stalno pokazuje deficit. Stopa nezaposlenosti ostaje visoka, posebno kod mlađih generacija, ekonomski rast je usporen, porezi su među najvišim u Evropi, i uprkos tome javna služba se raspada. Francuska, koja je nekada bila veliki izvoznik, sada beleži ogroman trgovinski deficit. I povrh svega, zvanično ima preko 9 miliona siromašnih u Francuskoj. Atlantistička elita je uništila zemlju i porobila je dugovima. Francuski univerziteti više ne pripremaju inženjere, filozofe, doktore i naučnike koji su potrebni za suočavanje sa izazovima XXI veka. Globalistički san se pretvorio u noćnu moru za Francuze, i ne treba da čudi što je građanski nemir veoma visok, kao što se videlo širom sveta tokom protesta žutih prsluka ili drugih demonstracija koje su postale nasilne. Nemci kažu Glücklish wie Gott in Franckreich da izraze nečiju sreću, ali to više nije tačno. Francuska je postala bure baruta.

Tokom predsednikovanja, Šarl de Gol se povukao iz NATO komande,a centrala te organizacije je prebačena u Brisel. Francuska politika prema Moskvi ili Bliskom istoku se razlikovala od američke. Šta se promenilo?

Francuski novinar i politički mislilac s početka 20. veka, Šarl Moras je predvideo pravac kretanja u svetu. Već tada je uvideo dominaciju Amerike, demografski rast Afrike i narastajuću silu Azije. Predviđao je da će svet biti izvan ravnoteže (sa dominacijom, prim.aut.) pojedinih supersila nad stotinama miliona ljudi i manjim nacijama poput Francuske. Govorio je da Francuska treba da bude predvodnik manjih nacija protiv imperija. Tu ulogu je video za Francusku i verujem da je, u ovom konkretnom slučaju, bio u pravu. Pozvanje Francuske nije da bude američki protektorat ili evropski pajac. Francuska ima legitimitet velike nacije zbog istorije, kulture, svetskog domašaja i zbog činjenice da poseduje atomsku bombu. Ipak, Francuska ne može da se takmiči sa zemljama koje imaju više od milijarde stanovnika poput Kine ili Indije. Ne može ni da se takmiči protiv ruskog ili američkog diva. De Gol je želeo da Francuska zauzme poziciju jedne nezavisne i suverene države, koja može da razgovara sa svim zemljama, velikim i malim. Kao manja zemlja sa velikom istorijom i snagom oko 300 miliona onih koji širom sveta govore francuski, ona ima legitimitet da bude svetska sila i predvodi nesvrstane zemlje koje ne žele da padnu u ruke bilo koje imperije. Takođe, Francuska ima izuzetno snažnu diplomatsku tradiciju. Ona je žrtvovala diplomatsko nasleđe na oltar američkog hegemonizma. Francuzi su navikli da imaju veze širom sveta sa svakim političkim, kulturnim ili religijskim pokretom. To je omogućilo državi da izgradi sopstvenu diplomatiju i da brani interese na međunarodnoj šahovskoj tabli.

Ima li razlika na francuskoj političkoj sceni u pogledu rata u istočnoj Evropi – Ukrajini?

Da, Francuska je izuzetno podeljena na tu temu, iako je tiha većina, verovatno na strani Zelenskog. Ta većina, se, ipak, kako rat odmiče, smanjuje. Da budemo precizni, francuski suverenisti i levičari su protiv NATO, protiv rata ili su na strani Rusije. Centar uglavnom podržava Zelenskog i Severnoatlantski savez. Na početku ruske invazije 2022. (osam godina posle početka građanskog rata u Ukrajini, koji je izbio 2014.) bilo je teško u Francuskoj izneti drugačije mišljenje u odnosu na ono koje su zastupali Emanuel Makron i mejnstrim mediji. Dve godine kasnije, sve više ljudi ne veruje zvaničnom narativu i holivudskom scenariju o zlim Rusima protiv zabavnih i nevinih Ukrajinaca. Društvene mreže i internet su pomogle u širenju drugih informacija i mišljenja, o tome šta se zaista dešava u Ukrajini i uticaju toga na svetskom geopolitičkom planu. To je mogla da shvati francuska zvanična politika. To je zasigurno jedan od razloga zbog kojih Makron proganja Telegram. Borba za gušenje slobode govora je snažna u Francuskoj i u Zapadnoj Evropi. Kontrolu medija francuskih oligarha i države, ugrozila je činjenica da sve više ljudi podatke traži na Telegram kanalima ili nezavisnim internet sajtovima. Tokom nelegalnog bombardovanja Srbije 1999. internet je bio u embrinalnoj fazi. Ljudi nisu išli na mrežu da bi potražili nekonvencionalne ili istinite informacije. Tako se Zapad izvukao sa flagrantnim zločinom protiv čovečnosti. Sada je mnogo teže kontrolisati narative, kada društvene mreže i platforme daju otvoreno informacije pre nego što mejnstrim mediji mogu da ih obrade, filtriraju i preoblikuju.

Zato se Francuzi sada sve više pitaju zašto njihova država troši milijarde poreskog novca da izdržava korumpirani režim Zelenskog i vodi rat u kome ginu hiljade mladih Evropljana. Sve više ljudi žele mir i povratak stabilnosti. To je trn u oku vladi.

Da li simpatizeri još uvek veruju Melenšonu, nakon parlamentarnih izbora, u kojima je privremeno napravio savez sa Makronom?

Žan Lik Melenšon je nekadašnji socijalistički senator. Lukav je kao lisica i zna sve trikove političkog mešetarenja. Njegova baza mu je oprostila udruživanje sa Makronom, pa je on još uvek njihov vođa. On je veoma uglađen i obrazovan čovek. Ima snažno utemeljenu podršku i istovremeno je provokativan i ume ‘da podigne atmosferu’ što znači da je protivnički kamp prema njemu slabo popustljiv. Poznaje Makrona i verovatno su postigli nekakav sporazum. Ipak, za sada, taj sporazum nije omogućio njegovoj partiji Nepokorena Francuska mesto predsednika vlade. Iako je levičarska koalicija oko Nepokorene Francuske osvojila drugo mesto po broju glasova, iza Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen, Melenšonova koalicija Novi narodni front dobila je najviše poslaničkih mesta (to je zbog načina izbora u Francuskoj) i trebalo bi da budu okosnica nove vlade. Makron već dva meseca ne postavlja vladu, što ukazuje na nestabilnost i haotičnost savremene francuske političke scene. Trenutno, Melenšon je spustio loptu i prepušta svojim saradnicima da vode pregovore, ali izgleda da Makron ne želi da da’ njegovom pokretu više, nego što oni sada imaju.

Pavel Durov, Rus, francuski državljanin i osnivač VKontakte društvene mreže i Telegrama je uhapšen (pa pušten uz kauciju) u Parizu, pod ozbiljnim optužbama. Da li je ovo politički motivisano hapšenje i kakve mogu biti posledice?

U pitanju je 100% političko hapšenje. U zapadnom društvu puno politike je zasnovano na lažima i propagandi (incident u Tonkinškom zalivu, oružja za masovno uništenje u Iraku, genocid na Kosovu i u Srebrenici…). U prethodnom periodu bilo je jako teško razotkriti lažne vesti vlade i korporativnih medija. To je težak zadatak i dalje, jer je većina ljudi, još uvek, uverena da zapadne vlade ne lažu i da televizija istinito izveštava. Međutim, pukotine u informativnoj kontroli su jasne i zapadne vlade i njihovi korporativni saveznici više ne uspevaju da u potpunosti kontrolišu medije. Sa rastom (popularnosti, prim.aut.) društvenih mreža, danas je lakše imati objektivnu informaciju. Zato je Pavel Durov uhapšen. Prema studiji iz 2021. koju je obavio Kanadski centar za zaštitu deteta, polovina svih pedopornografkih slika se čuvala na serverima francuskog internet giganta Free. Free pripada Ksavijeru Nilu, koji je ujedno vlasnik Le monda i snažno podržava Emanuela Makrona. Da je Makron zaista zabrinut zbog zaštite dece, on bi počeo sa hapšenjem g. Nila. Stoga, ne, talentovani g. Makron (referenca na film o sociopati Talentovani gospodin Ripli, pri. aut.) nije zainteresovan za borbu protiv dečje pornografije. On želi da kontroliše informacije, da uništi alternativne izvore vesti i želi da ima uvid u sadržaje na telegramu, kako bi špijunirao svoje građane. Zapravo, nisam siguran da je ovo incijativa francuskog predsednika. Moguće je da je on samo posrednik, koji radi za Belu kuću. Vreme će reći. Posledice ovog hapšenja su impresivne. Ljudi su zaista šokirani u Francuskoj i drugde u svetu. Ovo više nije teorija zavere. Ljudi i sami uviđaju da zapadne vlade hapse uzbunjivače, poput Džulijana Asanža ili one koji vole slobodu, poput Pavela Durova. Svakodnevno nam govore da smo ‘demokratije’ i da su stubovi prosvećenog društva sloboda govora i ljudska prava, ali istina je da Zapad opasno klizi sa spiska demokratija i jednom nogom se već ukopao u temelje izgradnje totalitarnog sistema. Narednih nedelja videćemo posledice, ali se nadam da će g. Durov ostati čvrst i da neće popustiti uznemiravanju atlantističkih autokrata.

Koja je Vaša uloga u francuskoj politici i u društvu?

Predsednik sam francuske NVO Zapad-istok (Ouest-Est). Naša svrha je izgradnja i jačanje veza između Zapadne i Istočne Evrope. Mi Evropljani, gotovo svi, pripadamo helensko-hrišćanskoj civilizaciji i delimo iste vrednosti, kulturu i tradicije. Svaki evropski narod je poseban i jedinstven, ali da bi se oduprli globalističkom širenju, smatramo da ono što evropske nacije imaju zajedničko treba da bude utvrđenje koje nas štiti od kulture poništavanja, društenog inžinjeringa, korporativne i državne kontrole. Nismo politička partija, samo želimo da evropski narodi, od zapada do istoka upoznaju jedni druge i da cene svoje tradicije i kulture, umesto da pokušvaju da se utope u neku vrstu globalnog melting ponta. Zalažemo se za dijalog i učestvujemo u mnogim debatama na temu suvereniteta, Evrope, NATO, i o tome kako da povratimo mir na naš kontinent. Žalosno je gledati hrišćane kako se međusobno bore na Balkanu ili u Ukrajini. Zločin je ako dozvoljavamo strancima da dođu, podele nas i ohrabruju da se međusobno borimo. Sa demografskom plimom Afrike i ekonomskim rastom Azije, mi Evropljani bi trebalo da shvatimo da nam je civilizacijski imperativ da više sarađujemo i bolje se slažemo. Ne kao Evropska unija, čije delanje počiva na antidemokratskom autoritarijalizmu, već na inteligentan način, tako da svi evropski narodi imaju dobrobit. Ta saradnja treba da bude zasnovana na poštovanju subsidijarnosti, suvereniteta, ljubavi i odbrani naših tradicionalnih heleno-hrišćanskih vrednosti. To ne znači da bi Evropa trebalo da stupi u nekakav sukob civilizacija, već da bolje brani sopstvenu civilizaciju, u svetu u kome veliki mastodonti jedu izolovane narode, poput mačke koja jede miša za doručak. Da bi raširili ove poruke mi učestvujemo u debatama i na skupovima, promovišemo kulturne sadržaje, koji podvlače osobenosti i bogatstva evropskih naroda. Takođe, organizujemo humanitarne misije. Imali smo nekoliko humanitarnih misija u Donbasu, ali smo pomogli i Srbe na Kosovu i Metohiji. Uskoro pokrećemo novu humanitarnu akciju u Poljskoj. Želimo da delujemo i da pričamo, a ne samo da smišljamo ideje. Verujemo da se možemo izvući iz ovog haosa, ako radimo ono što propovedamo i ideje pretočimo u akcije. Kao što je Gete rekao: “Šta god činiš, ili sanjaš da možeš uraditi, započni. U odvažnosti su genijalnost, sila i magičnost.”

Izvor: EagleEyeExplore