Press ESC to close

Goran Radosavljević, član Programskog komiteta Svjetskog naftnog savjeta iz Londona: Strah diže cijene nafte

Cijena nafte “brent” skočila je iznad 88 dolara za barel u jednom trenutku krajem prošle sedmice, što je prvi put od januara ove godine, a riječ je o konstantnom rastu koji traje od juna ove godine. Od početka ukrajinske krize, za razliku od nekog ranijeg perioda, strahovi i geopolitičke igre i dalje u najvećoj mjeri kreiraju cijene energenata na svjetskim tržištima.

Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” profesor i direktor Instituta FEFA iz Beograda i član Programskog komiteta Svjetskog naftnog savjeta iz Londona Goran Radosavljević analizirajući posljednje turbulencije na tržištu crnog zlata, ali i gasa, te iznoseći svoje prognoze u kom pravcu bi se ove promjene mogle odvijati.

– Špekulanti su nekada lakše donosili odluke. Sada vlada veliki strah kod trgovaca i berzanskih mešetara. Rezultat je to pregrupisavanja na naftnom tržištu, koje je pokrenuo rat u Ukrajini. S jedne strane imamo Ameriku, s druge zemlje članice OPEK plus. U pitanju su geopolitičke igre, koje su dovele do ovih strahova, pa i da nafta u jednom trenutku košta više od 150 dolara po barelu. Strah od novih globalnih tenzija drži ovo tržište u neizvesnosti, jer su u strahu velike oči – istakao je Radosavljević.

On se osvrnuo i na to koliko odluka o smanjenju proizvodnih kvota sirove nafte od strane Saudijske Arabije i ispadanje pojedinih rafinerija može dodatno pogurati cijene naviše, te koliko čitavu ovu situaciju može dodatno zakomplikovati eventualni ulazak Saudijske Arabije u članstvo BRIKS-a, koji postaje sve veći ekonomski i finansijski rival moćnim zemljama G7.

GLAS: Da li je realno da cijena nafte “brent” ode iznad 93 dolara po jednom barelu, kako to neki predviđaju?

RADOSAVLjEVIĆ: Čini mi se da je tržište nafte od početka ove krize postalo dosta plitko i bukvalno reaguje na sve promene u svetu, pa i na najave smanjenja proizvodnje sirove nafte od strane članica OPEK plus. Došlo je do reakcije na tržištu, pogotovo zbog velike tražnje, koja je veća od očekivanog. Moram napomenuti da ovaj rast nije ni približan onom iz nekog prethodnog perioda. Ako sadašnje cene uporedimo s onim od pre 12 meseci, onda možemo videti da su one, u stvari, na dosta nižem nivou. Nepoznanica je, međutim, kako će se one dalje kretati do kraja ove ili tokom naredne godine. Smatram da je svaki scenario moguć te da će one najverovatnije u septembru i oktobru ponovo skočiti na oko 90 dolara po barelu, kako se bude približavala zima. Ono što je za nas najproblematičnije jeste što vlada jedno nepisano pravilo da, kada cene sirove nafte skaču, to se odmah odražava i na cene goriva na domaćim pumpama. S druge strane, to pravilo ne važi kada cene nafte idu nadole. To je daleko sporije. Takođe, treba znati da su visoke cene u interesu zemalja Golfa, koje predvodi Saudijska Arabija. Uzimajući u obzir projekcije ekonomskog rasta pojedinih zemalja, smatram da će se cena nafte tokom ove godine i početkom naredne kretati između 80 i 90 dolara. Strah da će ići iznad 100 dolara, neopravdan je, jer ne postoji toliko tražnje na tržištima. Nedavno sam se baš dobro nasmejao kada su jednog brokera “Goldman Saksa” upitali šta očekuje, kolika bi cena nafte mogla biti, on odgovorio između 56 i 93 dolara. Šta to znači, pa da niko sa sigurnošću ne može znati u kom pravcu će sve ovo ići, jer su velike neizvesnosti i dalje prisutne.  

GLAS: Da li je možda sreća u nesreći što ekonomski oporavak Kine, nakon pandemije, i ne ide baš predviđenom dinamikom? 

RADOSAVLjEVIĆ: Kao prvo, treba znati da je Kina među tri, četiri zemlje kada se računa globalna potrošnja nafte. Ta zemlja je glavni motor tražnje i potrošnje u svetu. Kada kineska privreda malo klekne, normalno je da se taj potres oseti i globalno. Postoji i drugi momenat koji treba pomenuti, a odnosi se na višak ruskih derivata koji se pojavio nakon uvođenja zapadnih sankcija. Ta roba je na kraju završila na istoku i to po daleko nižim cenama od svetskih. Kada sve ovo imamo u vidu, onda je za očekivati do imamo ovakve učestale turbulencije na tržištu nafte koje polako, ali sigurno postaju neka nova realnost i normalnost. SAD, Saudijska Arabija i Rusija, zemlje koje proizvode gotovo trećinu svetske nafte, i dalje će diktirati cene. Americi i Evropi je u interesu da ona bude što niža, dok s druge strane Rijadu i Moskvi odgovaraju što više cene. To su dva interesa koja se prepliću, što izaziva i ogromne oscilacije.

GLAS: Tokom ovog mjeseca u Johanesburgu bi trebalo da bude održan sastanak zemalja BRIKS-a. Koliko eventualni ulazak i Saudijske Arabije u ovu organizaciju može uticati na naftno tržište?

RADOSAVLjEVIĆ: To je veoma interesantna tema. Saudijska Arabija je godinama bila prirodni saveznik Amerike, ali to se u poslednje vreme nekako promenilo. Saudijska Arabija na ovaj način pokazuje da ima alternativu, da želi samostalno donositi odluke. Da li tu ima i nečeg više, teško je reći, vreme će pokazati. Smatram da se oni ipak neće tako preko noći i olako odreći saradnje sa Amerikom. Te veze su ipak dublje nego što se na prvu čini. Ne treba zaboraviti da su Saudijci jedni od najvećih kupaca američkog naoružanja, ali i obveznica.

GLAS: Šta možemo očekivati u budućnosti?

RADOSAVLjEVIĆ: Najveći proizvođači nafte su kao referentnu cenu postavili 80 dolara i zato ne verujem da u narednom periodu može pasti ispod tog nivoa, tako da i u narednih 10 ili 20 godina možemo očekivati nominalni rast, odnosno relativno visoke cene nafte, više od 80 dolara.

Gas i zima

GLAS: Ono što zabrinjava jeste i nagli skok cijene gasa za 30 odsto usljed zabrinutosti u vezi sa slabijim uvozom tečnog gasa.

RADOSAVLjEVIĆ: Za razliku od tržišta nafte, za koje nisam mnogo zabrinut iz mnogo razloga, kada je u pitanju gas, tu sam dosta skeptičniji. Ovo je doba godine u kom Evropa obično puni svoja skladišta, pripremajući se za zimu. Za razliku od ranijih godina, ruskog gasa sada je daleko manje. S druge strane, supstitucija tečnog gasa nije tako jednostavna, komplikovan je čitav proces. Zbog toga će u jednom periodu doći do značajnijeg rasta cena gasa. Takođe, za razliku od nafte, koja ima neku referentnu cenu, kod gasa je to drugačije, one se formiraju na regionalnom nivou. Nemam podatke koliko tog tečnog gasa, pre svega onog iz SAD i Katara, ima na tržištu. Problem za Evropu je to što još nisu uspeli da nađu adekvatnu zamenu za ruski gas. “Severni tok” je uništen, tako da treba očekivati nove pritiske na ovo tržište. To će onda uzročno-posledično uticati i na više cene električne energije, pa samim tim i hrane.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *