Dževad Galijašević: Povratak Osmalnija

Zašto iza delovanja OTD ne stoji samo pokušaj stvaranja kulturnih integracija turkijskih država već ideja o povratku na granice Sulejmanovog carstva koje se prostiralo na tri kontinenta?

Deseti samit Organizacije Turskih (turkijskih) Država održan u glavnom gradu Kazahstana, početkom novembra, okupio je lidere Turske, Azerbejdžana, Mađarske, Kirgistana, Turkmenistana i Uzbekistana. Organizacija turskih država, koja se ranije zvala Turski savet, međunarodna je organizacija koja se sastoji od nezavisnih turskih zemalja koje zajedno rade na jačanju međusobnih odnosa. Članice su Turska, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan i Uzbekistan, dok Mađarska, Turkmenistan i Turska Republika Severni Kipar imaju status posmatrača. U ovakvim susretima Zapad ne bez razloga prepoznaje pretnju koju sa sobom nose islamizam i neoosmanizam.

INSTRUMENT I GEOPOLITIČKE AMBICIJE

Kada je Unija evropskih turskih demokrata (UETD) 20. maja 2018. održala Kongres u Olimpijskoj dvorani Zetra u Sarajevu, u prisustvu i uz učešće turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, „komšiluk“ ove nestabilne kolonije poznate kao dejtonska Bosna i Hercegovina, kao i Zapad, preplavila je politička i kulturna nelagoda. Osmosatni „Kongres neoosmanizma“ održan je u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, što ni najmanje nije iznenadilo dobre poznavaoce politike turskog predsednika i njegove Stranke pravde i razvoja (AKP).

Od dolaska na vlast 2002. Erdogan i njegova stranka sprovode politiku najbližu značenju reči neoosmanizam koja se projavila nekoliko decenija pre nego što je Erdoganova stranka preuzela vladavinu Turskom. Do tog trenutka ova doktrina nije mogla postati dominantni politički i spoljnopolitički pravac.

OD KEMALIZMA DO ISLAMIZMA

Od kraja Prvog svetskog rata i raspada Osmanskog carstva te preuzimanja vlasti od strane Mustafe Kemala Ataturka, Turskom je vladao kemalizam koji je podrazumevao izgradnju modernog i sekularnog društva te odricanje od nekadašnje tradicije i osmanske politike. Primarni cilj Turske od završetka Drugog svetskog rata bio je približavanje raznim evropskim integracijama, posebno Evropskoj uniji. Svaki pokušaj jačanja islamizma u društvu bivao je efikasno eliminisan vojnim intervencijama i državnim udarima.

No, s vremenom razočarana sporim napredovanjem u evropskim integracijama, Turska je počela da razmatra i druge opcije pa i nove, ekonomsko-političe, poput BRIKS-a. Ako su spoljnopolitička stremljenja trpela izvesne korekcije, Bosna i Hercegovina nije gubila na značaju u smislu geopolitičkog – islamskog i neoosmanskog stremljenja Turske.

RADIKALNI POTEZI

Iako se spoljna politika Turske već početkom 90-ih polako menjala, rat u Bosni i Hercegovini i raspad Sovjetskog saveza podstakli su Ankaru da nastupi agresivnije, da ubrza procese i ostvari jači uticaj i na Balkanu i među većinski muslimanskim kavkaskim i srednjoazijskim državama.

Važno je podsetiti i na tadašnju spoljnu politiku Turske koju je personifikovao predsednik Sulejman Demirel, jedini strani predsednik države koji se pojavio na sahrani Franje Tuđmana, sa kojim je, za života, učinio dosta na pomirenju Hrvata i Bošnjaka u Bosni i Hercegovini. Demirel je smatrao da treba zaštiti bosanske muslimane, ali ne po cenu interesa drugih naroda koji žive na ovim područjima.

Nakon što je 2002. godine na vlast došla Stranka pravda i razvoja, politika Turske se postepeno radikalizovala. U početku je Erdoganov fokus bio samo na ekonomskim i reformama u društvu. Nakon što je stabilizovao tursku ekonomiju, jačao je svoju vlast, povlačeći radikalnije poteze u vezi promene spoljne politike i postepenog uvođenja islamizma u tursko društvo.

OSMANSKI I ISLAMSKI BALKAN

Posle izvesnog vremena u javni diskurs ulazi Osmanlijsko carstvo u kojem Erdogan prepoznaje pozitivan primer kome zemlja treba težiti. Slične izjave imao je i intelektualni arhitekta politike neoosmanizma Ahmet Davutoglu, nekadašnji saradnik i i ministar spoljnih poslova. U knjizi „Strategijska dubina: međunarodni položaj Turske“ Davutoglu detaljno pojašnjava kako bi Bošnjaci i Albanci trebalo da postanu temelj turske politike na ovim područjima, a spomenuo je i Hrvatsku kojoj je namenjen spoljni krug interesa.

Izjava koju je Davutoglu dao 2009. godine naišla je na oštre kritike dela hrvatske javnosti, kao i velikog broja Srba. Sporna izjava je glasila:
„Mi želimo novu balkansku regiju utemeljenu na političkim vrednostima, ekonomskoj međuzavisnosti, saradnji i kulturnoj harmoniji. To je bio otomanski Balkan. Mi ćemo obnoviti ovaj Balkan… Osmanska stoleća na Balkanu su uspešna priča, a sada je došlo vreme da se ta priča obnovi.”

LIDER SVIH MUSLIMANA?

Pamte se i Erdoganove poruke nakon izbora 2014. kada je rekao da njegovu pobedu slave i Sarajevo, Bejrut, Gaza, Skoplje, Bejrut i Kabul. Spominjanje Kabula u ovom kontekstu otkrilo je da osim neosmanizma, Erdogan i njegova Turska na sebe preuzimaju glavnu ulogu lidera svih muslimana na svetu.

Snažni uticaj Turske na ovim prostorima očituje se i u osnivanju podružnice novinske agencije Anadolije, raznih financijskih sponzorstava od strane agencija TIKA, delovanju fondacije IHH (Insani Jardi Vakfi) ali i obećanjima izgradnje fabrika i autoputeva između Sarajeva i Beograda. Erdogan se nije zaustavio na jačanju uticaja na područjima koja su nekad pripadala Osmanskom carstvu, već je uticaj širio i na Turke u dijaspori poput Nemačke i Austrije.

Sve veći uticaj zajedno s politikom koju vodi u Turskoj, nakon propalog puča vojske, uticao je na sve napetije odnose sa Nemačkom i ostatkom Evrope. Čak ni sklopljeni dogovor o migrantima nije relaksirao odnose.

UDEO U ARAPSKOM PROLEĆU

Jačanje Turske bilo je vidljivo i na Bliskom Istoku na područjima kojima su nekad Osmanlije vladale. Turska je od svih muslimanskih država nekada negovala najbolje odnose s Izraelom, ali nakon incidenta u pojasu Gaze s brodom i humanitarcima te Erdoganove svađe sa Šimonom Peresom u Davosu, a posebno nakon brutalnog izraelskog razaranja Gaze i ubijanja civila, žena i dece , odnos je trajno uništen.

Turska se uplitala i u ratove u Iraku i Siriji i podržavala pobune protiv sekularnih, panarapskih socijalista u zlokobnoj hibridnoj operaciji, poznatoj kao „Arapsko proleće“. Istina je međutim da je nakon svrgavanja Muslimanske braće i Muhameda Mursija u Egiptu, Turska ostala „kratkih rukava“ na način da njeni favoriti nisu više nigde u arapskom svetu osvojili ili uspeli ostati na vlasti. Tako se Erdoganova politika u određenoj meri, okrenula prostoru ruskog sveta rizikujući loše odnose i s Rusijom.

Takav pristup spoljnoj politici naišao je na velike kritike opozicije i dela javnosti u Turskoj. Kemalistička politika po pravilu je izbegavala sukobe na Bliskom istoku i uplitanja u njihove odnose kako se sukob ne bi prelio u Tursku. Uostalom, Turska je imala svoje borbe na Kipru i protiv Kurda u samoj zemlji, pa im, sigurno, nisu bili potrebni novi sukobi.

EKSPANZIONISTIČKI IDENTITET

Erdoganov spoj islamizma i neosmanizma ne označava tek promenu u spoljnoj politici, već i pokušaj izgradnje novog kulturnog identiteta oslonjenog na nekadašnje, verske i političke tradicije. Tako su zapadni mediji pisali kako Turska sapunicama (!), gradi nove predsedničke palate, uniformama osoblja u avionima Turkiš Erlajnsa oživljava sećanje na nekadašnja vremena, ali i jača uticaj u drugim regijama.

Jedan od načina širenja uticaja među muslimanima u BiH predstavljalo je snimanje serija o Aliji Izetbegoviću, od strane državne televizije TRT.

OD SAPUNICE DO POLITIKE

Tokom Erdoganovog mandata snimljeni su istorijski spektakli, uključujući filmove i serije o Mehmedu Osvajaču i njegovom osvajanju Carigrada, kao i o Sulejmanu Veličanstvenom. Erdogan je čak kritikovao producente popularne serije Sulejman Veličanstveni jer je smatrao da ga nisu prikazali u „pravom svetlu.” Erdogan često svoje simpatizere naziva potomcima Osmanlija, ali se nikada ne odriče Ataturka, koga mnogi Turci i dalje smatraju „Ocem Turaka.”

Ali, Erdogan nije stao na kulturi, filmovima i serijama. O tome svedoči i poklon mapa na kojoj je prikazan „turski svet“ koji obuhvata deo Rusije i Balkana. Erdoganu je ovu simboličnu mapu uručio njegov koalicioni partner, lider desničarske Partije nacionalnog pokreta Devlet Bahčeli.

Na mapi se vidi da su „pod Tursku“ stavljene teritorije zemalja u kojima se govori turski, gde ima turskog stanovništva, ali i deo istoka Rusije s većinskim muslimanskim stanovništvom. Iako je fotografija objavljena na društvenim mrežama, nakon sastanka, Erdogan i Bahčeli nisu davali izjave medijima niti su komentarisali slučaj mape.

ZAPAŽEN POKLON

Poklon ipak nije prošao nezapaženo u Rusiji s kojom Turska godinama ima odnose na klackalici. Prema Bahčelijevoj mapi „turski svet“ obuhvata delove regiona južne Rusije, istočnog Sibira, kao i Balkan, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan, kinesku autonomnu oblast Sinđang Ujgur, delove Mongolije i Irana.

Partija nacionalističkog pokreta odakle dolazi darodavac je krajnje desničarska, ultranacionalistička i evroskeptična politička partija u Turskoj. Ova stranka ima 48 mesta u turskom parlamentu, od ukupno 600 i partner je u vladajućoj koaliciji koju predvodi Erdoganova Stranka pravde i razvoja. Partija čiji je program zasnovan na nacionalizmu, u čijoj osnovi je islam, nekada je važila za neofašističku političku opciju.

Bahčeli se tokom 2020. aktivno zalagao za ponovno uvođenje smrtne kazne koja je ukinuta 2004. godine, a rukovodstvo partije tada je navelo da smatra da bi smrtna kazna trebalo da se izriče u slučajevima seksualne zloupotrebe dece, zločina protiv seksualnog integriteta, ali i nasilnog pokušaja rušenja ustavnog uređenja.

Ono što je povezalo Erdogana i Bahčelija jeste upravo zajednička politika širenja uticaja Turske, što ilustruje i poruka poklona i aktuelizacija ideju o neoosmanizmu koju je pre više godina kao važnu kandidovao turski premijer Ahmed Davutoglu.

KAKO JE KOSOVO POSTALO DEO TURSKE?

Ideja se pre svega odnosila na uticaj Turske i širenje na islamske države, po uzoru na Osmansko carstvo i osvajanja sultana Sulejmana Veličanstvenog tokom 16. veka. Ideologiju neoosmanizma sledi Redžep Tajip Erdogan, čiji neoosmanistički diskurs oslikava i izjava data u oktobru 2013. godine, u Prizrenu:
„Nemojte zaboraviti da je Kosovo Turska i da je Turska Kosovo,“ što je izazvalo poremećaje u komunikaciji sa Beogradom.

Erdoganovo pridržavanje ove politike primetio je i bivši diplomata i ugledni beogradski intelektualac Darko Tanasković, koji je citirao izraelskog politikologa Efraima Inbara, navodeći:
„Turska aktivno deluje u svim muslimanskim zemljama, stremeći ka liderskoj ulozi. Nastoji da učvrsti uticaj u balkanskim zemljama koje su nekad bile pod osmanskom vlašću.“

Takođe, nije tajna da Erdogan zastupa proislamski koncept koji je demonstrirao pretvaranjem Aja Sofije iz muzeja nanovo u džamiju.

VIŠE OD MISAONE KONSTRUKCIJE

Nedavno je u Istanbulu održan samit Saveta za saradnju turkofonskih država, na kojem je organizacija promenila ime u Organizacija turskih država i usvojila dokument pod nazivom Vizija turskog sveta 2040

Erdoganove ambicije prevazilaze i ove koncepte. Istina je da njega nikada nije zanimala kulturalna turkofonska alijansa (koja bi sezala od Trakije do Istočnog Turkestana), jer posredi nije kultura već osmanska imperija. Nemački list to naziva naprosto “neoosmanizmom” i kaže da on “danas nije više samo misaona konstrukcija kojom Turska kao ostatak Osmanskog Carstva želi ublažiti traumu nastalu zbog gubljenja značaja“.

Izvor: EagleEyeExplore