U seriji međunarodnih konferencija posvećenih pitanjima Pravoslavlja, u okviru inicijative „Blokada agresije na crkvu“, Centar za geostrateške studije održao je konferenciju u Beogradu, 30. aprila, pod nazivom: „Zaštita verskih prava i pravoslavne baštine“.
Dane Čanković ,Predsjednik SNP – Izbor je naš- je u svojoj temi „Verujući čovek kao snaga Pravoslavlja i odbrana čovečanstva“poslao je snažnu poruku:„Verujući čovek se nikad ne bori protiv drugog čoveka, već protiv zla u njemu kojeg je zbog prvog praroditeljskog, roditeljskog i svojega greha, primio. On svakog čoveka, u njegovoj najsloženijoj suštini, doživljava dobrim, jer ga vidi kao ikonu Božiju. Verujući čovek ne sme biti ravnodušan prema zlim pojavama u društvu. On može biti lek za oboljelo društvo.“
Zašto sam se odlučio za temu „Verujući čovek kao snaga Pravoslavlja i odbrana čovečanstva ?
Čovek je zbog svog greha zaboravio kako je stvoren i koliko može biti savršen. On od praroditeljskog greha radi na svom samoponižavanju i uz nagovor lukavog potiskuje i skriva Božiju blagodat koju ima.
Srce nam, a um pogotovo ne otkriva čovekocentričnu igru ili čovekocentričnu borbu u kojoj se i Bog i đavo bore oko čoveka. Đavo hoće, da uništavajući čoveka, čovek stvori njegovog nalik čoveka i na taj način pokaže da je ravan Bogu. Bogu je sve moguće, i on je vidio i krajnji ishod te borbe. Čovek je pobedio đavola koristeći Božiju blagodat. I nije bitan broj pobednika , broj spasenih – „Svi su pozvani“. Bitno je, da je đavo poražen, da nije uspio uništiti onog kojem je Bog rekao „Ja sam u vama i vi ste u meni“.
Dajući presudan značaj verujućem čoveku, koji kaže „Snami Bog “ – nastavljam.
U današnjem vremenu najopasniji proces je anesteziranje duše i uništenje čoveka po Božijoj blagodati, sa krajnjim ciljem – stvaranje nalik čoveka, nespremnog na bilo kakvu žrtvu. Taj proces započeo je prvim praroditeljskim grehom, a završiće se svršetkom sveta. U odnosu na dosadašnje vreme, sada je taj proces najopasniji i najotvoreniji jer se zloupotrebljavaju, do sada, neviđeni mehanizmi ( naučni i tehnološki, poput vještačke inteligencije) koji omogućavaju lakše nametanje laži umesto istine. Njima se lako obmanjuje čovek, naročito neverujući, držeći ga u iluziji i imitaciji života . Ta imitacija dolazi od najvećeg imitatora, palog angela. Takav proces pokreću duhovi podnebesja dajući pomisao i lukavi podstrek ogrehovljenom čoveku koji oživljava i konkretizuje navedeni proces u svetu.
Odgovor verujućeg čoveka na takav proces jeste delanje koje vodi njegovom spasenju. To spasenje vodi kroz Isusa Hrista sina Božijeg, koji je Put, Istina i Život, kao i kroz Crkvu koja je telo Hristovo i liturgiju u kojoj se najdirektnije opšti sa Bogom. Taj najuzvišeniji smisao nije predmet ovog teksta, već kako verujući čovek da dela u svetu koji je pun greha, iskušenja, i izazova. Kako da bude snaga Pravoslavlja i odbrana čovečanstva.
Prvo, on mora da deluje u zajedništvu. Njegov najuzvišeniji cilj – Spasenje i život po Božijim zakonima ne treba da bude odvojen od života u svetu, već da verujući čovek aktivno učestvuje u njemu, pokazujući ljubav prema bližnjima i dajući primer i podstičući druge na hrabrost kako bi se odbranili od složenih i lukavih pokušaja anasteziranja duša. Znači, nije dovoljno da se verujući čovek posveti isključivo spasenju svoje duše, već da kroz sabornost deluje i za opšte dobro.
Drugo, upravo u ovom svetu, u kojem se danas više nego ikad, pokušava nametnuti isključivi materijalizam, verujući čovek vodi borbu protiv zlih duhova koji deluju kroz strasti i iskušenja, kroz laž, prevaru i iluziju, odvlačeći čoveka i od samog Života, od Onoga koji je Put, Istina i Život. Verujući čovek se nikad ne bori protiv drugog čoveka, već protiv zla u njemu kojeg je zbog prvog praroditeljskog, roditeljskog i svojega greha, primio. On svakog čoveka, u njegovoj najsloženijoj suštini, doživljava dobrim, jer ga vidi kao ikonu Božiju.
Treće, živimo u svetu, u društvu koje se sve više razboljeva kroz duhovni i moralni pad. Čak i kroz obrazovanje, (ne)kulturu i lažnu nauku. Nameću se lažne vredmosti. Kriminal, korupcija i nepravda se prihvataju i skoro da nema ozbiljne institucionalne borbe protiv svega toga. A, upravo verujući čovek ne sme biti ravnodušan prema zlim pojavama u društvu. On može biti lek za oboljelo društvo. I kao što je Bog svojevrsna savest u čoveku , tako i verujući čovek treba da bude svojevrsna savest u oboljelom društvu.
Zbog očekivanih procesa razaranja svih vrsta suvereniteta i identiteta, od država, naroda do osnovnih religija, kako bi (nepravedni globalisti nadahnuti satanističkom energijom) kroz ratove i veštački izazvanu glad i bolesti, porobili čovečanstvo i zagospodarili svim bogatstvima – verujući čovek mora učestvovati kao najmoćnija snaga u odbrani od navedenih razarajući procesa. I ako mu je svet nenaklonjen i na prvi pogled značajno otežava ostvarivanje njegovog najvišeg cilja – lično spasenje, on, verujući čovek slobodno prihvatajući još jednu vrstu žrtve za opšte dobro, pridodaje još jedno dobro delo za spasenje svoje duše. „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“.
Neophodno je učešće verujućeg čoveka u sprečavanju ostvarivanja navedenih ciljeva nepravednih globalista. Razlog tome jeste, što će nepravedni globalisti, kao jedno od njihovih najmoćniji oružija, koristiti strah. A na verujućeg čoveka kao takvog, to ne deluje.
Verujući čovek je ličnost koja gradi odnos sa Bogom i sa drugim ljudima, ali i njegov odnos sa palim angelom i sa duhovima podnebesja. Ovo zadnje podrazumeva borbu sa strastima i iskušenjima. Zlo nije samo degradacija morala i opis nekog lošeg stanja, ono je živo i izvire iz palog angela, a preko duhova podnebesja, obmanuti čovek, kroz svoj greh ga prima. Dakle greh nije samo puko kršenje ljudskih zakona, već je greh zastoj koji čovek slobodnom voljom pravi prema Bogu, a snaži odnos sa zlim silama. Zato greh izopačuje čoveka.
Odbrana čoveka od sila podnebesja nikada se ne vrši fizičkom silom, već primerima dobrote, ljubavi i žrtve, a sve kao rezultat viđenja svojega greha, a sa druge strane, vera u savršenost čoveka koji je po Božijoj blagodati. „Budite savršeni kao vaš Otac nebeski“.
Verujući čovek zbog svoje vere ne ulazi u greh i pobeđuje zlo koje je svojevremeno pustio u sebe. Vraća se svojoj prirodi služeći drugima, što omogućava očuvanje čovečnosti u svetu.
Zato je veliki zadatak društva, države i crkve da odnjeguju istinskog verujućeg čoveka. Između njega i navedenih subjekata postoji složena i mistična, uzročno – posledična veza. Podrazumeva se da verujući poštuje sve crkvene dogme i kanone i kao takav predstavlja jedan od ovozemaljskih stubova crkve
Dakle, verujući čovek, koji kaže „Bog snami“ je jedina snaga koja će odbraniti čoveka i čovečnost u svetu.
Zato se može govoriti o sukobu anticivilizacije protiv civilizacije čovečnosti.
Izvor: VERUJUĆI ČOVEK KAO SNAGA PRAVOSLAVLjA I ODBRANA ČOVEČANSTVA
| Banja Luka, | Predsjednik SNP – Izbor je naš |
| 01.05.2026. | Dane Čanković |
