Tragovi turskih kopita – od Alepa do Karabaha

Da li će moderna Turska na čelu sa Erdoganom reprizirati sudbinu Osmanskog carstva i posle uspešnih ratnih pohoda i ulaska u rat nad svim ratovima- proglasiti smrt sultana?

Neke stvari se ciklično ponavljaju i ovde nije reč tek o povratku Republikanaca u Belu kuću, već činjenici da se po drugi put zaredom, u razmaku od pet godina, turski predsednik oglušio o dogovor sa Donaldom Trampom. U oba slučaja reč je o Siriji. Podsetimo da je 2019. Erdogan olako prešao preko Trampove sugestije upućene Turskoj da odustane od napada na Siriju. Sutradan, po prijemu pisma u kojem dominira rečenica „Hajde da napravimo dobar sporazum o miru u Siriji“, Erdogan je pokrenuo ofanzivu. Izraz drskosti ili rezultat činjenice da je iza ovog poteza stao deo duboke američke države, sa nemalim brojem republikanskih senatora i kongresmena?

PAD ASADA I PRIPREMA ZA RAT SVIH RATOVA

Pet godina kasnije, turski predsednik iznova ignoriše Trampovu inicijativu za mirno rešenje problema na Bliskom istoku. Zajedno sa izraelskim i francuskim specijalcima – značajnim pešadijskim jedinicama Islamske države i Al kaide, okupljene u koaliciju Hajat Tahrir el Šham, i naravno sa obaveštajnim podacima odlazeće, američke administracije, Turska masovnim udarima i klasičnom invazijom ulazi u Alep. Slede napadi na Ham i Homs a zatim okupacija Damaska. Znakovit je snimak na kojem u Alepu, navodno proturski pobunjenici gaze i cepaju palestinske zastave.

Dinastija Asad odlazi u istorijske čitanke, ali ne samo ona. U Libiji je, ne zaboravimo, svrgavanjem Gadafija država ustupila mesto rafinerijama čiju naftu među sobom dele Turci i Francuzi, dok je, slično, padom Sadama Huseina, zemlja podeljena na interesne sfere Amerike, Turske i Irana. Pad Sirije uvod je u njeno rasparčavanje – Amerikanci će zadržati naftom bogata područja i nastaviti staranje o kurdskom entitetu, Izrael će potvrditi i proširiti okupaciju Golanske visoravni i preseći komunikaciju Irana sa njegovim proksi snagama u Libanu dok će Rusija biti primorana da napusti mediteransku obalu sa okrnjenom geopolitičkom moći i snagom da zaštiti partnerske države i narode.

Turska će uništiti tragove Hezbolaha u Siriji i pripremiti se za novi rat svih ratova u kojem samo muslimanska zemlja može da učini ono što je nemoguće i Americi i Izraelu – da osvoji najsvetija muslimanska mesta u Meki i Medini. Naravno glavna meta je prebogata Saudijska Arabija koja će biti suočena sa turskim planom uništenja „poslanikovog naroda“.

TURSKIM SOROŠOM NA NEPOUZDANOG ERDOGANA

Nevesela stvarnost je ovakva: Arapska liga je mrtva, arapski svet razbijen a ključne arapske države poput Egipta oslabljene, neke okupirane i razorene ratovima. I dok Turska cilja energetske resurse, Izrael se zadovoljava sektorom bezbednosti. Rezime je da su Turska i Izrael pod mentorstvom Amerike uspešno pocepali Bliski Istok. Nekada, dok je Turska država radila u okvirima spoljne američke politike na Bliskom Istoku i u odnosima sa Rusijom, Erdogan je važio za korisnu geopolitičku figuru. Koliko je moć bila varljiva pokazao je pokušaj državnog udara koji su inicirali Amerikanci; njihova obaveštajna zajednica uz podršku vlade i nedavno preminulog Fetulaha Gulena, imama iz Pensilvanije koga su ne bez razloga nazivali „Turskim Sorošem“.

Akcije pučista imale su jasan cilj: potpunu likvidaciju nepouzdanog Erdogana, čišćenje njemu odanih kadrova, umirivanje AKP-a i demontažu celokupnog političkog sistema izgrađenog u nekoliko proteklih godina. Razlog za to bile su geopolitičke prekompozicije- SAD su iscrtavale nove linije fronta sa Rusijom i Kinom, uz pomoć NATO i EU, instalirani su raketni štitovi po Evropi, trebalo je usmeravati rat u Ukrajini i na Bliskom Istoku, krizu u Pacifiku oko Tajvanskog moreuza i Južno-kineskog mora, te gomilati vojsku i ratnu tehniku u Baltičke zemlje, Poljsku, Rumuniju, Bugarsku i Ukrajinu. U takvim konstelacijama, Erdogan je prepoznat kao smetnja planovima uvođenja Evrope i Azije u krizu novog, velikog rata.

OD BORBE ZA GOLI ŽIVOT DO JAČANjA NEOOSMANIZMA

Erdogan je odlično razumeo da vojska nije čuvar demokratije u Turskoj niti bilo gde u svetu, a još manje čuvar Ataturkovog sekularnog nasleđa. AKP, vojska i celokupno društvo su aktivno islamizirani u zadnjoj deceniji a neoosmanske ambicije postaku lajt motiv nove politike i ideja u kojoj se čak i obični građani Turske rado ogledaju. No, ono što je vojska pokušala odbraniti i sačuvati ima svoje ime i zove se „Evroatlantsko nasleđe“ . Reč je o destruktivnoj ulozi Turske na Bliskom Istoku, Balkanu i odnosima sa Rusijom, a u interesu NATO alijanse.

Nakon pokušaja državnog udara, Turska ulazi u novu fazu. Erdogan se nije samo borio protiv Gulena već protiv američkog prisustva i uticaja u turskom društvu i državi – sa naglaskom na tursku vojsku. Braneći svoju političku moć, infrastrukturu i goli život, Erdogan će u godinama koje slede biti fokusiran na ublažavanje unutrašnjih sukoba u duboko podeljenom društvu, na odnose sa Kurdima dok će na spoljnopolitičkom planu promeniti celokupnu strategiju i uz prividnu agendu regionalne saradnje, najsnažnije artikulisati neoosmanske ideje i ambicije izazivajući nestabilnost daleko od svojih granica. Erdoganov izbor postaje Balkan, zatim Jermenija gde izaziva krize i rat u Nagorno Karabahu i učvršćuje svoje veze na Kavkazu. Povratak pod američko okrilje Turska koristi za realizaciju neoosmanske akcije.

OPASNE AVANTURE

Neoosmanizam je u osnovi san o obnovi ili bar proširenju turskog uticaja na bivše teritorije Osmanskog Carstva koje se protezalo od Alžira do Egipta i Somalije, od Jemena do Sirije i Iraka, obuhvatalo Anadoliju i Balkan, kao i veći deo obale Crnog mora, uključujući Krim. Spoljna politika Turske u jugoistočnoj Europi -i na Bliskom istoku se može nazvati neoosmanskom – podriva temelje međunarodnog prava kao i teritorijalni suverenitet i integritet brojnih država – od Sirije do Bosne i Hercegovine.

Pre oko sto godina, turski „otac domovine“, Mustafa Kemal Ataturk osnovao je Republiku Tursku na načelima sekularizma. Ataturk je izbacio religiju iz politike, zabranio arapske pozive na molitvu, dao jednaka prava muškarcima i ženama, uveo brojne političke, ekonomske i kulturne reforme kako bi Tursku okrenuo vrednostima humanizma i zapadnog sveta. Erdogan je učinio sve suprotno. Reformacija Turske u autokratsku i teokratsku državu, kao i Erdoganova želja da postane lider muslimanskog sveta najavljivali su opasne spoljnopolitičke avanture koje ugrožavaju mir i sigurnost na prostorima jugoistoka Evrope i Bliskog istoka. Premda Evropska unija i SAD i dalje smatraju Iran najvećom „tempiranom bombom“ u regiji, za okolne države najveća prijetnja ne dolazi iz Teherana već iz Ankare.

REHABILITACIJA OTOMANA

Optužbe stranih političara da Erdogan sprovodi neoosmansku politiku dodatno su osnažile njegov položaj kod turske desnice. Nostalgija nacionalističko-verskih krugova za osmanskim vremenima uostalom nikada nije jenjavala među turskim narodom iako, za razliku od drugih evropskih zemalja koje se zadržale političko uređenje ustavne monarhije i svojim kraljevskim porodicama dale simbolična ovlašćenja (Ujedinjeno Kraljevstvo, Švedska, Španija), savremena Turska, pravna naslednica Osmanskog Carstva, porodicu Osmanoglu je proglasila izdajnikom turskog naroda. Mastilo na ugovoru iz Lausane 1924. još se nije ni osušilo a članovi dinastije Osmanoglu, koja je Osmanskim Carstvom vladala šest vekova, bili su deportovani iz turskih zemalja. Tek 1974. odobren im je povratak u Tursku iako mnogi iz straha nisu iskoristili ovu mogućnost.

Danas članovi kraljevske obitelji mogu živeti spokojno. Dok su političari i istoričari u kemalističkoj Turskoj umanjivali značaj i domete Turske, ostvarene pod osmanskim barjakom, dolaskom na vlast Redžepa Erdogana stvari se drastično menjaju. Erdogan priznaje važnost nacionalne istorije u doba Turaka Seldžuka i Osmanlija.

GRANICE SU PROMENjENE, ALI DUŠA…

Neki stručnjaci zapravo tvrde kako je cela Turska „otvoreni muzej“ svojih predaka. Arhitektura i običaji svedoče da je osmansko nasleđe uvek bilo neraskidivo povezano s turskom nacijom. Kao odgovor na optužbe da Erdoganova Turska želi postati regionalna sila po uzoru na Osmanlije, što je posebno postalo aktuelno u vreme Arapskog proleća, turski vođa je izjavio:
„Republika Turska, poput naših prethodnih država koje su naslednica jedna druge, takođe je nastavak Osmanlija. Naravno, granice su se promenile. Oblici vlasti su se promenili… Ali suština je ista, duša je ista, čak su i mnoge institucije iste.“

Time je zapravo Erdogan i javno podelio svoje mišljenje da je Turska suštinski, duhovno a delimično i institucionalni nastavak Osmanskog Carstva. I najskrivenije nacionalističke strasti ne samo kod Turaka nego i naroda koji su bili deo Osmanskog Carstva počele su da izlaze na videlo. Erdoganova spoljna politika dovodi u duhovnu ekstazu ne samo turske nego i arapske, azerske, bošnjačke nacionaliste. Poslednjih godina sve je veća popularnost turskih sapunica, tv drama (Ertugrul), knjiga, filmova i drugih manifestacijaposvećenih osmanskoj istoriji… Međutim, neoosmanska politika rezultira i diplomatskim sukobima s muslimanskim zemljama kao što su Saudijska Arabija ili Iran koje nikako ne žele biti deo nekog Osmanskog Carstva.

DVE DRŽAVE-JEDNA NACIJA

Širom Sredozemlja, turska ekspanzionistička politika preokrenula je političke tokove. Tursko uplitanje je omogućilo svrgavanje Gadafija 2011. a kasnije je pomoglo libijskoj Vladi nacionalnog jedinstva sa sedištem u Tripoliju da slomi pobunjenike pod vođstvom Khalife Haftara u Libiji, omogućivši Turskoj sticanje uporišta u severnoj Africi i blokiranje rivala poput Egipta. Iza reke Aras na istočnom krilu Turske, Erdoganova spoljna politika je rezultirala – jermensko-azerbejdžanskim sukobom u Nagorno-Karabahu koji je završen u korist turskog saveznika, a zahvaljujući programu bespilotnih letelica Ankare. U sukobu na južnom Kavkazu Pakistan se pridružio Turskoj i dao potporu vladi Ilhama Aliyeva.

Savez Turske i Azerbajdžana takođe je poseban. „Dve države, jedna nacija“ je stav koji ne dele samo turski ultranacionalisti nego i Erdogan i Aliyev. Radi se o panturkizmu – uverenju da govornici turskog jezika u zapadnoj Kini, Srednjoj Aziji, Sibiru, Kavkazu, Krimu, Kipru, Balkanu, Anadoliji i na području Bliskog istoka, čine jedinstvenu naciju.

PANTURKIZAM NA KAVKAZU

Cilj Turske s Azerbajdžanom je direktno prometno povezivanje „turkijskih država“ zbog tranzita nafte i plina s Kaspijskog jezera prema Egejskom moru. Jedinu prepreku predstavlja Jermenija, tj njena pokrajina Sjunik koja prekida komunikaciju između azerbajdžanske enklave Nahičevan i ostatka Azerbajdžana. Mirovnim sporazumom iz 2020. između Azerbajdžana i Jermenije predviđena je izgradnja ceste od Nahičevana preko Sjunika do ostatka Azerbajdžana ali postoje planovi prema kojima bi Azerbajdžan zauzeo sve te krajeve. Erdogan u tome pomaže Aliyevu. Ohrabren napretkom panturkizma na Kavkazu, čelnik kiparskih Turaka Ersin Tatar rekao je prošle godine da Turska, Azerbajdžan i nepriznata Turska Republika Severni Kipar čine „Jednu naciju, tri države“. Okupacija severnog dela Kipra suprotna je UN-ovim rezolucijama 550 i 789.

PRADOMOVINA BOŠNjAKA?

Širenje turskog utiaja u Bosni i Hercegovini zahteva posebnu analizu, ali treba primetiti da je politika neoosmanizma u proteklih 10, 15 godina ostavila zabrinjavajuće tragove, dodatno otežavajući odnose Bošnjaka sa Hrvatima i Srbima. Vezivanje za ideju neoosmanizma, Bošnjake je utvrđivalo u uverenju da je Turska stara istorijska i buduća domovina. Naravno, oni ignorišu to da je Osmansko Carstvo okupiralo BiH i uništilo srednjovekovnu bosansku državu i bosanski identitet. Nešto slično bi se moglo dogoditi i danas. Ovu opasnost su prepoznali određeni bošnjački intelektualci, ograđujući se od turskog tutorstva.

Iako je Erdogan oprezan na Balkanu zbog podele sfera uticaja između Velike Britanije i Nemačke, ipak, on nikad nije prestao sa kulturnim, vojno-političkim pozicioniranjem. Nije iluzorno pretpostaviti da se turskom razigravanju bliži kraj. Moderan sultan bi mogao da iznova zasmeta SAD. Šta ukoliko ga sreća ovaj put ne posluži?

Izvor: EagleEyeExplore