Prvi sa kojima smo se sudarili bili su Poljaci. Mnogo je i Nemaca, Francuza, Austrijanca. Ovde je ceo Zapad i cela Evropa. Često ih nazivaju plaćenicima, ali u 90 odsto slučajeva kada naiđemo na Evropljane i Zapad – mi ne vidimo plaćenike već profesionalne vojnike
Pozivni “Bogomaz” najprepoznatljivije je lice dobrovoljačke jedinice BARS 13 (“Borbena vojna rezerva zemlje”, broj je identifikator za konkretnu jedinicu), karijerni oficir koji je svojevremeno plavu beretku VDV, vazdušno-desantnih jedinica, zamenio crnom koju nose specijalne snage Ruske mornarice.
Danas se njegova jedinica nalazi se u blizini Bahmuta. Žestoke borbe su u toku.
BARS-13 čine dobrovoljci sa borbenim iskustvom i bivši funkcioneri bezbednosnih službi. Da li su ovoj jedinici namenjeni posebni zadaci, i šta je razlikuje od drugih dobrovoljačkih odreda?
Mi odlično razumemo da smo dobrovoljci – uprkos činjenici da smo potpisali ugovor sa Ministarstvom odbrane. Imamo borce starosti od 18 do 70 godina. Sada kod nas mogu da služe i ljudi do 65 godina ukoliko imaju oficirski čin i vladaju profesionalnim veština. U našem odredu prosečna starost je 40-45 godina.
Po čemu se razlikujemo? Pre svega, profesionalizam naših momaka. Istovremeno, 60 odsto volontera je došlo ovde sledeći vapaj duše. Neki od njih nemaju ni odsluženu vojsku iza sebe, ali ne mogu skrštenih ruku da gledaju šta se dešava: samovolju Zapada, rušenje duhovnosti, razvrat, izopačenu vizija života. Za glavnu vrednost proglašen je dolar, novac.
I Ministarstvo odbrane i mi dobrovoljci – predstavljamo jednu celinu, jednu pesnicu. Čuvamo našu Otadžbinu, naše porodice. Učinićemo sve da fašizam i zapadne vrednosti koje su nam nametnute ni na koji način ne pokvare našu duhovnost. Borimo se za ruski svet, štitimo ljude i uvek pomažemo slabima. Sada se suočavamo sa 50 zemalja.
Gde vaša jedinica trenutno obavlja vojne zadatke, da li ste u zoni borbenih dejstava?
Sada se nalazimo u blizini Bahmuta (Artjomovsk), u oblasti Kleščejevke (jedan od najvrućih delova fronta trenutno – prim. aut.).
Kijevska Rus – to je naša iskonska zemlja, svi naši koreni su odavde. To su naše vrednosti, to je naša duhovnost. Zato nju štitimo.
Dok razgovaramo sa radioprijemnika odzvanja: Snažan ariljerijski napad! Snažan napad! U pozadini tutnji, stravična lomljava. Veza se prekida. Pokušavam iznova..
Ovo je najsažetiji odgovor na moje prethodno pitanje… rat uživo…
(Smeh) Naravno, mi smo na samoj prvoj liniji fronta. Mi smo jedini odred koji sarađuje sa svim jedinicama – specijalnim snagama, DŠB (vazdušno-jurišni bataljon), izviđačima, vazdušno-desantnim snagama. Uvek smo na prednjem boku. Naš bataljon je borbeni. Neki ga zovu legendarnim.
To je istina. Vaša jedinica je zaista legendarna…
Pa, trudimo se. Kao i naši očevi i dedovi, želim da ostavim samo lepe uspomene za decu, za unuke, za buduće generacije. Borili su se i naši očevi i dedovi od 1941. do 1945. godine i lepo je kada se setite svojih najmilijih koji su učestvovali u ratu. Mnogi su ostali živi, mnogi umrli – kao što umiru naši momci, njima Carstvo Nebesko.
Mnogi su teško ranjeni, jer ovo je “rat gvožđa”, kako ga mi zovemo – jer tu su presudni tehnologija, artiljerija, dronovi, tenkovi, helikopteri, avioni. I tek posle svega, mi uz pomoć svojih veština pokušavamo da pomognemo, moglo bi se reći, tehnologiji. Čak više ona nama pomaže, nego što mi “pomažemo” njoj. Dajemo (artiljeriji) tačne koordinate na vreme, rade izviđači.
Znači, izgradili ste vezu između jedinica?
Naravno da smo izgradili vezu. Inače, kako bismo se borili i radili? Ali tehnologije idu napred – negde neprijatelj koristi sistem za radio supresiju, aktivira opremu za elektronsko ratovanje – oni pokušavaju da zaobiđu našu zaštitu (veze), mi pokušavamo da zaobiđemo njihovu.
U toku je borba tehnologija i sveukupnog oružja koje oni imaju i koje mi posedujemo. Mi pokušavamo da održimo svoju opremu, i uništimo opremu neprijatelja svim raspoloživim vojnim sredstvima.
Kako ocenjujete situaciju – da li se menja odnos snaga na frontu, i da li je zapadno naoružanje motivisalo Ukrajince da sa većom upornošću istrajavaju u planovima?
To ih veoma stimuliše, oružje, finansije. Oni više ni na koji način ne mogu da odstupe od svojih planova.
Svesni smo da ratujemo ne samo sa bratskim narodom, ratujemo sa celim Zapadom. Zapadno oružje za Ukrajinu je nešto bez čega jednostavno ne mogu, to je za njih kao vazduh. Jer ljudski faktor im je već na izmaku.
Zapadni analitičari izneli su podatak da se oko 20 hiljada dobrovoljaca sa Zapada bori u redovima VSU. Da li ste imali priliku da se uverite u njihovo prisustvo sa druge strane linije?
Prisutan je veliki broj brigada iz drugih zemalja, kako iz Zapadne Evrope, tako i iz zemalja bivšeg SSSR-a, na primer, postoji cela brigada iz Gruzije. O Poljskoj da i ne govorimo, koja je odavno prisutna na frontu.
U maju 2022. godine – polazeći iz pravca Izjuma (tzv. “Šervudska šuma”, Bogorodično, Drobiševo, Kremenaja) – prvi sa kojima smo se sudarili bili su Poljaci. Mnogo je i Nemaca, Francuza, Austrijanca. Ovde je ceo Zapad i cela Evropa. Često ih nazivaju plaćenicima, ali u 90 odsto slučajeva kada naiđemo na Evropljane i Zapad – mi ne vidimo plaćenike već profesionalne vojnike.
I zato Ukrajina neće moći da odstupi od nametnutih planova, oni će ići do kraja. Jer čak i da žele mirovni sporazum, dok Zapad ne kaže “da”, oni neće moći da pristupe pregovorima.
Ali mi ćemo se boriti do pobede. Drugog izbora nemamo. Jer se borimo za porodicu, za naše vrednosti i duhovnost.
Učestvovali ste u borbama za Krasni Liman i Svajtogorsk. Koliko je iskustvo “BARS”-a bilo presudno za dobar ishod ovih bitki?
Bili smo u blizini ove raskrsnice, na Drobiševu. Desilo se da sam posle Bogorodičnog, u maju, zadobio povrede, a zatim opet u junu ranjavanje i kontuziju. I u julu sam ponovo ranjen, na dva meseca sam odsustvovao, boravio u četiri bolnice. Dakle, zato nisam učestvovao u tim bitkama.
Ratni izveštač Pegov kaže da bi sa dobrovoljačkih bataljona ”BARS” naprosto trebalo skinuti znake navoda (igra reči – u ruskom jeziku ”bars” je snežni leopard). Ko je zapravo ”snežni leopard”— koje osobine i vrednosti baštini borac takve jedinice?
Čuvamo porodicu i naše vrednosti, vrednosti naših predaka, koje nosimo u sebi na nivou gena. Naši pradedovi davali su otadžbini 25 godina života, zdravlje, sve svoje veštine. (Godine 1762. car Petar III ustanovio je rok službe u vojsci – 25 godina). Oni su od 20. do 45. godine života služili i borili se. To nam je u genima, to nam niko ne može oduzeti.
Naše vrednosti su Gospod Bog, naša zemlja, i naše porodice. Borimo se za svoju veru u to. I čuvamo svoju zemlju.
Kako je vaša porodica prihvatila izbor da se pridružite dobrovoljačkoj vojsci u Donbasu?
Bili su zabrinuti, ali su me podržali.
Epolete nosim od 1988. godine. Najmlađi sin je u martu čuo kako supruga i ja razgovaramo o tome da sam dobio ponudu. Iz kuće za potrebe SVO izašao sam 22. februara 2022. Sa ostalim komandantima učestvovao sam u stvaranju i uspostavljanju organizacije odreda.
A sin pita: “Tata, hoćeš li opet biti vojnik?” Kažem – da, sine, hoću… Majka Rusija je zvala”.
Karijerni ste oficir?
Od 1988. sam u uniformi.
Služili ste vojni rok u Čehoslovačkoj?
Da, imali smo komandu 20A, trebalo je da idemo u Avganistan, ali je 1988. došlo naređenje da se povuku trupe iz Avganistana i mi smo poslati u Čehoslovačku. Reč je o 901. odvojenom desantno-jurišnom bataljonu. Bio sam zamenik komandira voda i komandant izviđačke jedinice. Posle toga sam imao drugi posao. Plave beretke (VDV) padobranaca zamenio sam crnim beretkama – koje nose specijalne snage (Crna beretka – Specijalne snage mornarice). Uradio sam ono što je država zahtevala i što je zemlji bilo potrebno i ispunio sam zadatke.
Da li ste 2014, 2015. imali jasnu sliku šta se dešava u Donbasu?
Mnogi ljudi nisu razumeli. Čak ni mi sa epoletama nismo u potpunosti razumeli šta se ovde, u Donbasu, dešavalo od 2014. godine…
Razumete, ovde ima dece, žena, porodica… Pa, zašto? Naravno, nije bilo potrebe da se započne ovaj rat (2014. godine), narod ovde jezivo pati, toliko ljudi je ubijeno… Pred našim očima gine mnogo civila, kojima pomažemo i vodimo ih u bolnicu, zatim evakuišemo u Rusiju na lečenje. Uvek se trudimo da svima pomognemo, posebno kada su u pitanju teške povrede. Najgore je kada stradaju civili – žene, deca. Za neke, čak i iskusne ratnike, psiha to ne može da izdrži. Ovo je veoma teško gledati. Kada ruka, noga odleti…
Kako se borci nose sa tim slikama užasa?
Psihološki, ne može svaka osoba to da izdrži. Neki momci kojima je ovo drugi, treći, za neke čak četvrti rat – ponekad posustanu. Jer i godine igraju ulogu. Osobu ne određuje samo profesionalizam, već i psihološko stanje.
Postoji takav profesionalni izraz – “izgaranje”. Čovek doživi prelom u sebi od sveg ovog ljudskog bola koji vidi, i više ne može da izdrži. I ponekad momci, neki preko 40, 50, neki preko 60 godina, raskinu ugovore i napuste rat.
Dok god Bog daje prilike, dok je sve u redu sa zdravljem, dakle, koristićemo sve svoje profesionalne veštine i dati sve od sebe da nam donese pobedu. Bilo kojim sredstvima.
Upoznati ste sa raspoloženjem većine Srba koja pruža podršku Rusiji u ovom ratu?
Srbe smo uvek smatrali bratskim narodom s kojim delimo istu duhovnost, istovetan pogled na svet. Uvek smo se trudili da pomognemo Srbima, kao što oni pokušavaju da pomognu nama – deleći naše stavove. Svaka generacija Srba je, takođe, učestvovala u ratu, pokušavali su da ih pokore, unište kao naciju…
I Zapad i Evropa pokušavaju da ubiju to nešto u nama, ili da ubiju nas. A mi se branimo. I naša deca, žene, očevi, bake i deke. Koliko god bilo teško i bolno, nikada se nećemo složiti sa onim što Zapad pokušava da nam nametne.
Nama su dolazili dopisnici iz Srbije, razgovarali smo, pokazivali su nam pisma u kojima Srbi izražavaju iskrenu brigu. Za nas je to bilo dragoceno.
Izvor: RT Balkan
Komentariši