O čemu svedoči činjenica da je pokolj u Siriji naredio šef Hajat Tahrir el Šama, Jevrejin sa Golanske visoravni koji je uz pomoć turskih obaveštajnih krugova postao Muhamed- novi osvajač?
U sada već antologijskom govoru od 20. aprila 1981. a povodom 1.411 godina od rođenja poslanika Muhameda, obraćajući se svim muslimanima, veliki iranski i islamski vođa ajatolah Ruholah Homeini je rekao:
„Potreban nam je halifa koji će seći ruke, rezati vratove, kamenovati na isti način na koji je poslanik Božji sekao ruke, rezao vratove i kamenovao ljude.“
Homeinijevom pozivu na brutalno ubijanje ovih dana odazvali su se proturski teroristi koji su okupirali Sirijui čineći nezapamćen zločin nad malobrojnim šiitskim sledbenicima u Siriji – Alavitima. U pokolju Alavita, evropska javnost ne prepoznaje genocid nad ljudima već pogibiju Asadovih sledbenika u sukobu sa novom vladom. Naravno, „nova vlada Sirije“ je eufemizam iza koga se krije globalna teroristička organizacija Al Nusra i sve neoosmanske natruhe koje je oživela i pokrenula Erdoganova Turska.
TEROR I GENOCID U SRCU ISLAMIZMA
Rat do istrebljenja i geopolitički ciljevi dve susedne države su Siriju, kolevku drevnih civilizacija, tokom proteklih nekoliko decenija: pretvorili u razozorenu zemlju sa milionima raseljenih ljudi. Istovremeno, zapadnom vojno-političkom faktoru omogućeno je da izvrši nekažnjenu agresiju. Uz kreiranu ekonomsku krizu i prisustvo mnogih terorističkih i islamističkih grupa stvoreno je bojno polje za razne globalne i regionalne sile. U takvim okolnostima, genocidna politika turske države odnosi se veoma pažljivo prema „američkim favoritima“ kurdskim jedinicama, i toleriše Izrael.
Zahvaljujući naručenoj uzdržanosti Turske, Kurdi su došli na prilaze Alepa, drugog po veličini sirijskog grada, a Izrael je ogradio svoju bafer zonu bezbednosti u Siriji, koju na dalje širi. Time je Turska otvorila prostor za ubijanje potencijalne iranske podrške u Siriji.
U KOLU SA TERORISTIMA – HTS I SNA
Od Zapada otpisani Alaviti i genocidne terorističke akcije Turske i HTS Al Nusre naišle su na topao prijem. HTS je zapravo Džabhatun Nusra ili Al Nusra a to znači i Al Kaida i Islamska država. Jedinu zaštitu civilima, u ovom trenutku, pružaju ruski vojnici u svojim bazama u Tartusu i Latakiji. Od otvoranja turskih banaka i ilegalnog puštanja turske lire u opticaj do turske zastave postavljene na zgradama sirijske vlade nije prošlo puno vremena. Rezime je da će se u sirijskim školama od sada legalno koristiti turski nastavni plan i program, a zapovednici nekada Slobodne sirijske armije, danas Sirijske nacionalne armije, poziraće sa kartama Osmanskog Carstva. Iako neki trendovi pokazuju da je turska spoljnopolitička moć oslabljena, njeni nedavni uspesi u Siriji i Nagorno-Karabahu pozivaju na oprez sa konačnim procenama. Erdoganove pobedničke akcije danas su apsolutno usklađene sa izraelskim interesima-što je svojevrsna najava svih vrsta zločina – posebno nad Kurdima i Arapima.
TAJNA OBUKA U VOJNOM KAMPU „BUĆA“
Pitanje je kako će se završiti pohod „sultana 21. veka“? Odgovor Zapada na tursku invazivnu politiku zavisi pre svega od tek izglasanog, novog-starog američkog predsednika. Trampovo, u prvom mandatu, mirnodopsko povlačenje iz regije i fokus na Iran, otvaralo je prostor Turskoj. Međutim, aktivnim američkim angažmanom i eventualnim pokušajem obračuna sa sirijskim Kurdima, neoosmanska, agresivna, turska spoljna politika, mogla bi naići na ozbiljna ograničenja. U ovoj činjenici treba potražiti objašnjenje i zašto Turska razvija savez sa teroristima Al kaide i ISIL-a i širi ga na odmetnuti ogranak pod nazivom Al Nusra. Ove tri globalne terorističke organizacije su na svoje čelo postavile Golanija, Jevrejina koji je prošao obuke specijalnih izraelskih snaga na Golanskoj visoravni. Iskustvo je stekao i kroz američku obuku u klasi sa budućim komandantom ISIL-a Abu Bekrom al Bagdadijem, u vojnom kampu pod nazivom „Buća“, na granici Iraka i Kuvajta.
Golani je ostao lojalan Americi, Izraelu i Turskoj što deluje kao nemoguća operacija. Njegove terorističke strukture uz pomoć turske vojske donele su američku formu „demokratije“ u Siriju a nakon intervjua na američkoj televizijskoj mreži PBS, javnost je saznala da je njegovo džihadističko, vojno ime Abu Muhamed al Golani tj. „Muhamed sa Golana“ ali da je rođen kao Ahmed al Šara.
PODRŠKA MUSLIMANSKE (SA)BRAĆE
Podela Sirije između Turske, Izraela i Amerike uz novi, relativno oslabljen položaj Rusije na Bliskom Istoku i Mediteranu, te uništenje iranske regionalne moći, čini se, i nisu teme koje uznemiravaju muslimane na Balkanu koji su podržali dolazak terorističke demokratije u Siriju. Golanija su kao osnivača i vojnog komandanta antisirijskog vojnog saveza Hajat Tahrir al Šam, podržale i „muhadžirske“ jedinice i vojna tela, učesnici rata u Siriji protiv vlade. Grupe poznate kao Džabhat al-Nusra, Džejšus-Sunna, Edžnadu-Šam, Ketaib Ešida i druge, čine jezgro saveza a među potpisnicima proglasa o pristupanju Savezu muhadžirskih jedinica našli su se i bosanski džihadisti predvođeni vođom vehabija iz Maoče, Nusretom Imamovićem. Bosanski muslimani, njih više od 500 dolazilo je u Siriju uz podršku zapadnih država: preko sarajevskog, bečkog, zagrebačkog i istanbulskog aerodroma pa do Dijarbakira te uz pomoć turskih vojno-obaveštajnih struktura pravo do ratišta. Uz njih, potpisnici „izbegličkog“ ili „muhadžirskog“ proglasa su bili Turkistanska islamska Partija (ispred njih Emir Ebu Omer Turkistani), bataljon Tevhid vel Džihad ( Emir Ebu Salah Uzbeki), brigada Muhadžirin vel Ensar (Emir Ebu Muhamed Dagestani), Albanski bataljon (Emir Ebu Katade Albani- direktor vojne akademije Tahriru-Šama), Pokret sunnijskih muhadžira Irana – (ispred njih Emir Ebu Safija), Saudijska mreža Meali (član veća za fetve pri Tahriru-Šamu Muatesim Bilah El-Medeni i Ebu Velid Kuvejti), Maldivski bataljon (ispred njih Emir Ebu Ejub Maldivi) Marokanski Pokret Šamul-islam ( Emir Ebu Džabir Magribi). Osim njih, kao deo komande su i Šejh Ebu Feth (član šure i član veća za fetve); Muhtar Turki (vojni komadant Tahriru-Šama); Ebu Husejn Urduni (šef odbrane Tahriru-Šama); Ebu Hadžir Tunisi (vođa muhadžira Tahriru-Šama) i Ebu Abdurahman Zubejr Gazi (kadija vojnog krila Tahriru-Šama).
OBAVEŠTAJNA POMOĆ ISLAMISTIMA
Pravac Erdoganovih vojno-političkih akcija bio je vidljiv još kada su Egipatske službe bezbednosti objavile saznanja da je eksploziv na letu iz Šarm el Šeika, u kome je poginulo 225 ruskih turista, delo turskih obaveštajaca. Visoki egipatski zvaničnik je 9. oktobra 2015. godine, ukazao da turska obaveštajna služba prosleđuje Islamskoj državi satelitske snimke i druge podatke. I ovaj put, obaveštajni podaci su bili neophodni za desetodnevnu invaziju i okupaciju Sirije – u kojoj je neoosmanska ideologija Erdoganove turske vratila američko savezništvo i u cionistima dobila nove saveznike sa kojima će deliti rezultate brzih geopolitičkih pobeda na Bliskom istoku. Ali to nije kraj ratova nego samo početak nove faze u procesu koji traje od kraja Hladnog rata. Čak je i Al-Kaida od postanka bila u savezu sa Zapadom što je svojevremeno priznao i Džejk Saliven, savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Džoa Bajdena. U vreme Baraka Obame, Saliven je bio glavni pomoćnik državnog sekretara Hilari Klinton. Prema dokumentima koje je objavio „Vikiliks“, Saliven je 2012. poslao poruku Klintonovoj: „AK je na našoj strani u Siriji“, koristeći AK kao akronim za Al Kaidu.
KORAK KA SAUDIJSKOJ ARABIJI
Lider HTS-a i Al Nusre, Ahmed al-Šara postao je privremeni predsednik. Međutim, HTS još nije uspeo da uspostavi vlast na čitavoj teritoriji zemlje – kontroliše pojas na zapadu Sirije, od Idliba južno do Damaska, pri čemu postoje veliki delovi zemlje nad kojima HTS – Al Nusra uopšte nema kontrolu.
Sa druge strane, Sjedinjene Američke Države imaju oko 900 vojnika u Siriji i podržavaju Sirijske demokratske snage (SDF) koje predvode Kurdi i koje kontrolišu severoistok i istok zemlje. Ovoj grupi pripadaju i kurdske Jedinice narodne zaštite (YPG). Prema nekim izvorima, SDF ima između 40.000 i 60.000 boraca, od kojih su između 20.000 i 30.000 pripadnici YPG-a.
Oblasti južne Sirije, u kojima živi brojna zajednica Druza, kontrolišu milicije kao što su Južni front i Južni operativni štab. Međutim, dr Salem napominje: „Sela Druza su uglavnom prihvatila vlast HTS-a“.
Prva zemlja koju je Šara posetio kao privremeni predsednik, ipak je bila Saudijska Arabija. Jasno je da su države zaliva, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) vrlo skeptične prema Šari i HTS-u zbog teroriističke prošlosti, bliskih veza sa Turskom i Izraelom. Međutim, jasno kažu da žele da se Sirija obnovi i da bude reintegrisana u arapski region i da više ne bude vojno-politički proksi i zastupnik Irana.
MASAKAR NADGLEDA TURSKA
Turska zbog toga podstiče teroriste Al Nusre da provode masovna ubistva i etničko čišćenje na području Latakije. Ubijanje civila, žena i dece – masakriranje ratnih i političkih zatvorenika u obalnim područjima severozapadne Sirije, podstaknuto turskim akcijama – neće prestati. Snage koje su pod direktnom kontrolom Turske države, snage Sirijske Nacionalne Armije – SNA, su se nekada zvale SSA – Slobodna Sirijska Armija, broje oko 60.000 naoružanih pristalica i uživaju podršku 30.000 turskih vojnika u Siriji. Poslednji, krvavi obračuni u Latakiji izbili su nakon propagandne matrice da su borci lojalni svrgnutom Asadu izveli zasedu u Jablehu, priobalnoj regiji Latakija, što je izazvalo talas osvetničkih napada, uključujući napade na civile alavitske manjine. Borbe su se ponovno rasplamsale ovih dana oko elektrane u Baniasu, u Latakiji.
POJAČANjE U DžIHADISTIMA
Kako bi slomila pobunu, sirijska teroristička vlada (Al Nusre i Turske) pozvala je pojačanja, a hiljade džihadista stiglo je na obalu iz raznih delova zemlje. Mnoge muslimanske milicije i sunitski džihaistički pokreti odazvali su se pozivu na „konačno izbacivanje Irana iz Sirije“ i ubijanje Alavita.
Dugogodišnji strateški partner Al kaide i Al Nusre kao i drugih sirijskih terorista, Rami Abdel Rahman i njegova sekretarica, izvršili su reanimaciju britanskog obaveštajnog centra, duže od decenije poznatog kao Sirijska Opservatorija za ljudska prava (SOHR), i objavili, da je u sukobima ubijeno više od 1000 ljudi, uključujući:
745 civila
125 pripadnika Al Nusre tj. tzv. sirijskih bezbenosnih snaga
148 Assadovih pristalica
Druga organizacija, takođe iz Londona, Sirijska mreža za ljudska prava (SNHR), demantovala je taj izveštaj, tvrdnjom da su Asadove snage ubile 148 civila, dok su vladine, sirijske bezbednosne snage ubile 327 civila i zarobljenih boraca. Pošto sirijska vlada nije objavila vlastite podatke o žrtavama, Gardijan je konstatovao da se ne može potvrditi broj mrtvih.
OČEKIVANI IZAZOV?
Sirijski prelazni predsednik i komandant Al Nusre, Ahmed Husejn al-Šara nazvao je nemire „očekivanim izazovom“ i zatim, pozvao na nacionalno jedinstvo. Nakon operacije komadanja Sirije, na kurdsko-američki, izraelsko-golanski, i turski deo, uz neke nejasne delove koje pripadaju Islamskoj državi (ISIL), zapadni mediji su HTS predstavili kao „proturske snage“ a njihovog vođu sa ratničkim imenom Muhamed sa Golana (abu Muhamed al Golani) nazivali Đulanijem, Džolanijem pa i Dževlanijem. Ovaj uglađeni džihadista koji je na Zapadu probudio „novu nadu“ u svom prvom intervjuu za američku televizijsku mrežu PBS zapadnoj javnosti ponudio je nove biografske podatke: „Rođen sam kao Ahmed al Šara“. Ranije se mogli pročitati da je rođen u Rijadu glavnom gradu Saudijske Arabije ili čak Dair ez Zoiru u Siriji, što se pokazalo kao laž. Kada je reč o Erdoganu, on nikada nije krio ni militantni duh izgrađen na temeljima radikalnog islamizma a ni političku suštinu neoosmanizma koju je usvojio i razvio. Ovako usklađen islamizam i neoosmanizam nije prepoznavao neoliberalni zapad kao mogućeg protivnika. Čak šta više, u rušenju arapskog sveta, Erdogan je postao njegov korisni saveznik.
POHOD KA MEKI I MEDINI
Nesumnjivo da se političkim procesima koji su usledili nakon Pustinjske Oluje (1991), „Rata protiv terorizma“ (2001) i „Arapskog proleća“ (2011), a reč je o okupacionim ratovima i invazijama, ne nazire kraj. Vojni udari na Iran su danas izvjesniji nego što su to bili juče – a pozicije Izraela i SAD takve da ih od tog čina više ne deli ni suzdržanost ni strah od iranskih odgovora. Neoosmanska Turska neće zauzeti neutralnu poziciju, a njenu podršku napadima, Arapi će prećutati. Dilema pred kojom se Erdogan nalazi jeste kako osvojiti nasledne arapske monarhije, teokratske države, male halifate i kako ući u Meku i Medinu – osvojiti Kjabu. Tu je i pitanje kako to opravdati muslimanskoj svetini, mudžahedinima i selefijama. U svakom slučaju, sledeća meta, ne tako brzo i ne, dok je Tramp tu, biće Saudijska Arabija. Krvavi lov na Alavite i genocid pred očima javnosti je tek finale Turske genocidne politike i geopolitičkih interesa i projekcije moći Zapada.
Izvor: EagleEyeExplore
Komentariši