PUNO VIŠE OD RECENZIJE KNJIGE
DUHOVI PROŠLOSTI
DžEVADA GALIJAŠEVIĆA
U IZUZETNOJ ANALIZI BERISLAVA ĐURIĆA
FELJTON:
Berislav Đurić, Veliki intelektualac iz Banjaluke, kao utricajna javna ličnost, analizirao je najnoviju knjigu Dževada Galijaševića „Duhovi prošlosti“..
„Duhovi prošlosti“ su u proteklih mjesec dana promovisani u Banjaluci, Doboju, Derventi, Brodu i Novom Gradu. Veliko interesovanje čitalačke publike, stručnih krugova i javnosti bili su ključni razlog zbog koga je ovu izuzetnu knjigu pročitao i analizirao poznati banjalučki intelektualac Berislav Đurić.
U četrnaest nastavaka „Disident“, ekskluzivno objavljuje uvu analizu u formi jedinstvenog feljtona.
Srpski duhovi prošlosti
Srbi su mnogo zla nanijeli sami sebi. Razne promašene ideje koje su ne pitajući narod „u ime naroda“ iznjedrili srpski „vizionari“ su Srbe kao narod koštale nebrojenih žrtava. Za to smo sami krivi. To su naši duhovi prošlosti.
Poslije konačne podjele Rimskog carstva[1], poslije smrti cara Teodosija, 17. januara 395. godine granica je išla dolinama Drine i Lima (limes[2]). Na toj granici su se lomili uticaji Istoka i Zapada, a Srbi i srpska država su postali „istok na Zapadu i zapad na Istoku“. Opsjednutost ovom granicom vidimo i iz pseudonima Maksa Luburića[3] „generala Drinjanina“ ili izjave Šime Đodan na HDZ-ovom skupu u Zagrebu 4. maja 1990. godine:
„Znamo mi gdje je granica drevne hrvatske države. Neće ona vječno biti na Uni. Poručujemo to ne komunistima, jer ih nema, nego četnicima (…) Neće proći ni pet godina, a ovaj će se barjak vijoriti navrh gore Romanije.“
Ipak, treba pomenuti i trinaest Srba, Pavelićevih ustaških generala. Muslimani, „hrvatsko cvijeće“ su imali samo tri generala.
O našim manama i duhovima prošlosti su pisali Radoje Domanović, Branislav Nušić, Ivo Andrić, Branko Ćopić i naravno naš iskreni prijatelj Arčibal Rajs u posthumno objavljenoj knjizi „Čujte Srbi, čuvajte se sebe“.
„Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček.
Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.“
„Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom ‘inteligencijom‘ sprečavaju vas da to postignete.“
„Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas.
Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina.
Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno.“
„Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima. Najambiciozniji su se zadovoljavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre Velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju.“
Tako ste obistinili Bizmarkove reči koji je kada ga je neko upitao za mišljenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao:
„Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulju preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena ljudina. Ako, međutim, košulju upasuje u pantalone, on postaje lopuža.“
„Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu?“
„Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.“
„Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih veličanstvenih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.“
„Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini. U slučaju mnogih vaših sadašnjih moćnika to se može objasniti činjenicom da su ti dobročinitelji vaše nacije živ prekor onima koji ništa nisu dali svojoj zemlji, već su svoju pamet koristili samo da bi sebi pronašli lepo nameštenje i da bi se obogatili.“
„Međutim, vaši zvaničnici, ili oni koji bi to hteli da budu, ne odaju počast ni strancu. Oni se ili prave da ne znaju kakve im je on usluge nekad učinio ili ga vređaju ponižavajućim postupanjem.“
„A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austro-Ugari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi ‘cvet‘ vaše prestonice koji se diči da je savremen.“
„Ljubomorni ste na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošljivo im kad moraju priznati da su ti ljudi iznad njih. Onda ih mrze, preziru, pa ako im se ne isplati da ih oteraju, iznalaze sve moguće načine da ih progone.“
„Ta ljubomora kaste zvane ‘inteligencija‘ srpskog naroda ne iziskuje se prema strancima već i prema sunarodnicima. ‘Otmeno društvo‘ tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan.“
„Površno je i naučno i univerzitetsko obrazovanje … Zar vrednost univerzitetske nastave nije baš u tome što profesor, naravno pravi profesor, prenosi svoj način razmišljanja, svoj način razmatranja problema na učenike?
Konkretne činjenice koje profesor izlaže mogu da se nađu u hiljadama knjiga, ali način na koji ih on obrađuje i objašnjava jeste jedinstven i ne može se zameniti knjigama. Kada student položi ispit, on praktično ništa ne zna. Njega će izgraditi sama praksa, i to pod uslovom da ga je profesor naučio na koji način da sagleda stvari.“
„Diplome stečene ispitima položenim tako što su za tu priliku napamet naučeni paragrafi iz knjiga ništa ne vrede.“
„Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv.
‘Inteligencija‘ vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome do ministra. … gledao sam kako bezbrojne vaše ekselencije od siromašnih, čak bednih ljudi postaju milioneri.“
„Oslobođena turske vlasti, zemlja počinje da se razvija na komercijalnom planu. Sve više srpskih mladića odlazi u inostranstvo da se napaja iz izvora znanja koja kod kuće nisu nalazili. Međutim, još nije bilo velikog bogatstva. Država je često, putem stipendija, plaćala troškove tog naučnog obrazovanja. Stoga su materijalne mogućnosti srpskih studenata u inostranstvu najčešće bile skromne, vrlo skromne.
Štaviše, prinuđen da mnogo uči kako bi što brže usvojio neophodna znanja, srpski student u inostranstvu nije imao vremena da posmatra čak ni život zemlje u kojoj je studirao, a takvo posmatranje je jedan veliki izvor opšte kulture. Ono malo slobodnog vremena koje mu je dozvoljavalo studiranje, provodio je sa zemljacima. Suštinska priroda zemlje u kojoj je trenutno živeo ostajala mu je nepoznata i on je od svega toga zapažao samo površne pojave. Naravno, u svakoj zemlji ima i dobrog i lošeg, a ljudska priroda je tako sazdana da na nju loš primer snažnije deluje nego dobar. Ukratko, vraćali su se u zemlju sa izvrsnim naučnim prtljagom ali je njihove prirodne sposobnosti, nasleđene od svoje loze, manje ili više nagrdilo ono loše što su videli, a što nije ublaženo onim dobrim koje nisu ni opazili. To je bio koren deformisanosti vaše ‘inteligencije‘. Kad ljudi iz grada steknu neko blagostanje i dođu u dodir sa profinjenijim životom, već po pravilu su skloni da sebe smatraju višim od ljudi sa sela, koji žive jednostavno. Bilo je još mnogo gore sa vašim mladim ljudima po povratku iz inostranstva. Sebe su smatrali superiornim. Prezirno su nazivali druge – one koji nisu imali univerzitetsku diplomu ili neki sličan papir – seljacima. A sebi su davali onaj smešni zajednički naziv ‘inteligencija‘.
Oni koji su ostali u zemlji i pohađali univerzitet u Beogradu, gde su predavali nekadašnji stipendisti u inostranstvu brzo su pošli tim primerom.“
„Umesto da sve više razvija osnovnu i poljoprivredne škole, svaki gradić je dobio ‘gimnaziju‘, a školovanje na univerzitetu je bilo besplatno, što nije slučaj ni u najdemokratskijim zemljama poput moje Švajcarske.
Inteligencija je postajala sve gordija i kod nje su se sve više gubila ona lepa svojstva vašeg naroda. Moralni nivo inteligencije je, međutim, sve više opadao. Zato je najpreča briga inteligencije, kada je buknuo veliki rat, bila da na sigurno smesti svoje pripadnike. Istina, ima i mnogo izuzetaka, ali oni koji su se izdavali za duhovne vođe nacije, po pravilu, nisu bili tamo gde im je bilo mesto po ulozi koju su sebi pripisivali: na čelu naoružanog naroda, da budu prvi koji će se žrtvovati.“
„Da bi se opravdali, govorili su da će njihova pamet biti potrebna Srbiji posle rata kako bi se obnovilo ono što rat bude uništio, pa da radi toga dobro čuvaju svoj život u skrovištu. Rđav izgovor.“
„Zar nije smešno i čak skandalozno videti krst Legije časti na grudima profesora zabušanata „za njihove ratne zasluge”, dok ga nema na grudima najsrčanijih i najjunačnijih vojnika?
Ne samo da vam je ‘inteligencija‘ dobro iskoristila žrtvovanje i odricanje naroda već je zahvaljujući pažnji i počastima kojima su je obasipali a koje su bile namenjene hrabrim braniocima Srbije nego je postala još mnogo gordija, naduvenija i zavidljivija nego pre rata.
Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci, (les selijaks), njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili ‘prostaci‘, dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.“
„Inteligencija ljubomorno pazi da nove i poštene snage ne prokrče sebi put. Čim neku otkrije, udara je po glavi dok ne utone u blato. Inteligencija vam se bacila slepo u stranačku politiku, za koju je znala da će biti diktator zemlje.“
„‘Inteligencija‘, kojoj ne nedostaje iskrivljena pamet uprkos pretvaranju i servilnom oponašanju svake loše ‘moderne‘ tekovine elite sa starijom kulturom savršeno uviđa da ne uspeva da se izjednači sa njom zato što ona ima i stari fond stvarnih vrednosti koje ova ne poznaje. Zato iz dna duše i iz sveg srca zavidi ovim obrazovanim strancima. Smatra da je ponižena i zbog tog poniženja sveti se strancima koji žive u vašoj zemlji. To je odvratna ksenofobija jer u njenoj osnovi nije neko rodoljubivo osećanje, već ružno i maloumno samoljublje.“
„Mnogi pripadnici ‘inteligencije‘ bi hladno žrtvovali slobodu, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi.“
„Kao i sva nemoralna bića i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima.“
„Inteligencija vam je delovala poput buđi. Zarazila je sve što je s njom došlo u dodir. Ta trulež već zahvata i selo. Vaše kršne seljanke već znaju za šminkanje i svilene čarape. Pripazite dok ne bude prekasno!“
„Međutim, po starom običaju ratnika da se bore za vrhovnog vođu, unutrašnja politika je za vas bila strančevanje, to jest vezivanje za sudbinu neke ličnosti, vođe ili grupe. Setite se ratova od 1912. do 1913. i rata 1914. Kada je odjeknulo zvono za uzbunu, da li ste i dalje bili radikali, samostalci, liberali ili neki drugi partijaši? Ne, bili ste samo Srbi, i kao takvi ste veličanstveno izvršili svoju dužnost. Vaš narod je, dakle, veliki ljubitelj političkih ili, bolje rečeno, stranačkih svađa.“
„Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku.
… umesto da daju primer narodu kako se žrtvuje za otadžbinu, što im je bila dužnost, vaši mladi poslanici, kroz usta tipičnog poslanika – profitera Velizara Jankovića, rezervnog oficira, isposlovala da se hitno izglasa zakon kojim se poslanici oslobađaju od vršenja svoje dužnosti.“
„I ti čudnovati poslanici-zabušanti jedne ratničke i junačke nacije smatrali su da ostrvo Krf nije dovoljno udobno a možda i nedovoljno sigurno za tako značajne ljude poput njih. Kopali su i rukama i nogama da se Skupština sa Krfa premesti u Kan, gde bi, onako dobro plaćeni kao što su bili, mogli da vode još mnogo lepši život.“
„U stvari, mene, koji ništa nisam znao o vašim stranačkim borbama, pozvala je vlada sa početka rata da pomognem vašem narodu, vlada kojom je predsedavao Pašić. To je bilo dovoljno političarima zabušantima iz stranaka suprotstavljenih Pašiću da me proglase ‘radikalom‘, čovekom koga treba tući i najpodmuklijim oružjem. Oni su to činili, pa su smislili i takvu grozotu da me potkažu saveznicima kao špijuna koji radi za Centralne sile, i to mene koji sam sve žrtvovao za vaš narod! Srećom, saveznici su bili sigurni u mene. Dali su mi taj sramni dokument da ga čuvam u arhivi kao dokaz ljudske zlobe i nezahvalnosti.“
„Vaši političari – strančari su učinili, ako se ovo nastavi kao sada, da ponovo izgubite zemlju stare srpske kulture, Makedoniju ili kako se to danas kaže, Južnu Srbiju, koju ste povratili žrtvovanjem najboljih sinova otadžbine. Kada je srpska vojska (i to samo vojska) oslobodila tu kolevku Srbije, našla je tamo zemlju u kojoj je skoro svaki kamen zaista bio pun sećanja na nekadašnju srpsku veličinu, ali je tamo zatekla i stanovništvo koje je zbog pretrpljenog dugovekovnog ugnjetavanja postalo nacionalno bezlično. To stanovništvo je tražilo samo jedno: da najzad slobodno i u potpunoj sigurnosti zarađuje hleb. Nacija koja bi joj učinila to dobročinstvo za deset godina bi ga asimilovala, pa makar bila i kineska. Na svu sreću oslobodila su ga braća.
Šta su, međutim, uradili, vaši političari?
Upravo suprotno. Poslali su u Južnu Srbiju sve ono najgore među činovnicima, bezobraznike i lopove. Povrh svega, oni nisu ni pokušali da od Makedonaca načine Srbe ili Jugoslovene, kako se sada kaže, već su od njih hteli da stvore pristalice političkih stranaka. Treba li se onda čuditi što ljudi iz Južne Srbije nisu naučili da vole tu zemlju koja je bila njihova i koja je ponovo morala da bude njihova? Ne treba, zar ne? I zaista, većina Makedonaca vas ne voli i ne može da vas voli. “
„Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno. Merilo da je neko pravi državnik jeste da on nikada ne propušta da bude pristojan prema svima. Elem, kad postanu ministri, naklonošću svog kluba ili sovjeta, vaši političari – strančari smatraju da ne moraju da budu pristojni ni prema kome osim prema onima koji imaju mnogo novca.“
„Trotoar i čitava ulica pripada mladima i oni bez ikakvog stida guraju starog gospodina koji je, možda, mnogo učinio za njihovu zemlju, siromaha koji nije umeo da izvuče korist kao drugi i koji žuri, žuri na posao kako bi mogao da donese nešto hrane gladnoj deci, ili invalida koji je žrtvovao nogu kako bi oni slobodno mogli da uživaju u životu. Oni preziru te ‘glupake‘ koji nisu umeli da izbegnu rati koji, čak, nisu umeli da izvuku korist iz pobede. Oni žele da ‘žive svoj život‘, ali ne žele da se žrtvuju za druge.
Šta im znači budućnost zemlje kad oni više neće biti tu?!“
„Pogledajte samo kako neuredno živi većina vaših studentkinja na univerzitetu. Potražite u bolnici statističke podatke o sifilističarkama, pobačajima i abortusima devojaka koje ste poslali na univerzitet. Prestravićete se. Prošetajte za lepa vremena Košutnjakom i prebrojte parove studenata i studentkinja koji tamo, bez ikakvog ustručavanja vode ljubav. I sa takvim ženama vi biste da obnovite zemlju iskrvavljenu ratovima i takvim ženama biste poverili decu na vaspitavanje?“
„Vaši univerzitetski profesori ne čine ništa da bi promenili to, po zemlju, kobno stanje.
Uopšte se ne bave duhovnim potrebama svojih učenika. Njihovom krivicom univerzitet vam je postao apatriotski. Dopustili ste tako da umre duh vaše omladine. Dozvolili ste da se ona ugleda na sve one vaše skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare, zatrovane žudnjom za novcem. Vaša omladina je njihova žrtva. Obrazovana je po uzoru na njih. Dužnost vam je bila da je sačuvate od tog uzora, a vi to niste učinili. Pripazite da vas taj nemar jednog dana preskupo ne košta. Može vas koštati i zemlje jer ova omladina se neće žrtvovati na oltaru otadžbine kad zazvoni na uzbunu, (a zazvoniće jednog dana) kao ona omladina koja je vodila oslobodilačke ratove. Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.“
Jedna od posebno naopakih srpskih osobina je deviza „da komšiji crkne krava“. Ovo je neka vrsta autoimunog poremećaja, kao kada se imuni sistem prepozna organ vlastitog tijela kao „uljeza“. Tokom istorije i borbe za opstanak i oslobođenje Srbi su često dolazili u priliku da se hvataju u koštac sa tuđinom, zavojevačem u smrtonosni koštac boreći se za slobodu ili braneći svoj sistem vrijednosti i po cijenu ličnog stradanja. Problem je nastao kada su neki pojedinci, vođeni zavišću, ljubomorom, sujetom, pohlepom, bolesnim ambicijama … , registovali svog sunarodnika kao „neprijatelja“ i istim refleksom (samo)odbrane nasrtali na njega, do samouništenja. Uništiti drugog po cijenu vlastitog (samo)uništenja!?
[1] https://sr.wikipedia.org/wiki/Podela_Rimskog_carstva, stranica posjećen 15. aprila 2025. godine u 11:46
[2] granica
[3] https://hr.wikipedia.org/wiki/Vjekoslav_Luburi%C4%87, stranica posjećen 15. aprila 2025. godine u 11:52
